Do poslednjeg trena hrabro se borio: Tijana, ćerka Bokija Miloševića o očevoj bolesti i poslednjim trenucima koje je provela s njim

Premda je poslednjih godinu dana vodio bitku s opakom bolešću, klarinetista Božidar-Boki Milošević bio je hrabar do samog kraja, a njegova kćerka, violinistkinja i koncertmajstor Beogradske filharmonije, priseća se poslednjih trenutaka koje je provela s njim

Violinistkinja i koncertmajstor Beogradske filharmonije Tijana Milošević (36) imala je posebnu vezu sa svojim ocem Božidarom-Bokijem Miloševićem, koji je nedavno preminuo u 87. godini. Boki Milošević bio je jedan od naših najpoznatijih muzičara koji je tokom duge i uspešne karijere nastupao širom planete pred najvažnijim ličnostima XX veka. Premda je često putovao i mnogo radio, porodica je bila važan segment njegovog života. Tri puta se ženio, a iza sebe je ostavio četvoro dece.

Oproštaj od Bokija Miloševića: Virtuoz na klarinetu sahranjen u Aleji zaslužnih građana

- Vrlo trezveno je razmišljao, iako je bio umetnik. Uvek je racionalizovao život. S obzirom na to da i sestra i ja imamo svoje porodice, mislim da je hteo da nas sačuva i poštedi onog što se na kraju neminovno i desilo. Jer kada je čovek stalno u kontaktu, onda je teže, više patiš. Možda smo se upravo zbog toga ređe viđali poslednje dve-tri godine.

Kako su izgledali poslednji trenuci koje ste proveli s njim?

- Poslednjih godinu dana bio je teško bolestan. Imao je izdržljiv organizam i hrabro se borio. Nije želeo da ga bolest savlada, do poslednjeg dana je stavljao parfem i bio dostojanstven.

Po čemu ćete ga pamtiti?

- Po ružama. Voleo je ruže, ali tu postoji i jedna višeslojna simbolika o kojoj mi je sada teško da govorim.

Kada je posao u pitanju, vaš otac je bio profesionalac i maestralan muzičar. Kakav je bio privatno?

- Prema sebi i prema najbližima bio je najstroži. Kod nas u kući je važilo pravilo da mi kao njegova deca moramo da imamo jednu dodatnu vrstu odgovornosti - kako ćemo se ponašati, kako ćemo predstavljati svoju porodicu. Bili smo pod lupom drugih ljudi zbog onoga ko je bio naš otac. Tata se uvek vodio najstrožim pravilima i postulatima, kako u našem vaspitavanju, tako i u svom ponašanju, ali i u sviranju, prosto u svim segmentima života. Iako je bio strog, on je zapravo bio topao čovek. Kuvao nam je, pevali smo zajedno, zabavljali se.

Čemu vas je još naučio u životu?

- To su sve one važne životne lekcije zbog kojih izrasteš u dobrog čoveka. Tata je bio “vojnički” tip, i sestri i meni stalno je, na primer, govorio da ne smemo da kasnimo na sastanke, odnosno da kad s nekim treba da se nađemo, dođemo pet ili deset minuta ranije. Učio nas je i da odgovorno pristupamo svakoj situaciji, bilo da je u pitanju koncert, intervju ili bilo kakva vrsta dogovora, kao i da uvek ispoštujemo sagovornika, prijatelja i uopšte svakog čoveka. Njegova čuvena rečenica glasi: “Ne moramo uvek da se volimo, ali moramo da se poštujemo.” Smatram da se takva vrsta poštovanja danas izgubila.

A koje vam je savete davao kada je muzika u pitanju?

- Sa tatom sam imala posebnu vezu, valjda zato što nas i profesija povezuje. Kada sam počela da sviram violinu, bilo mi je tek četiri godine i morala sam da učim solfeđo. Tada je tata radio sa mnom, on mi je bio profesor. Dao mi je mnogo saveta kada je muzika u pitanju i svi su podjednako važni, ne mogu da izdvojim nekoliko. Upijala sam ih od malih nogu i oni važe i danas, i dalje ih se pridržavam.

Vaš otac je bio samouk, naučio je da svira klarinet iz ogromne ljubavi prema muzici. Kako je na vas preneo tu ljubav?

- On je bio fanatik što se muzike tiče. Neverovatna kombinacija Nemca, Japanca i Balkanca. Ksenija i ja smo imale radno vreme, odnosno satnicu za vežbanje. Naravno, obe smo osećale iskrenu i ogromnu želju da se bavimo muzikom, ali bez discipline, predanog rada i odgovornosti ne bismo bile tu gde smo danas. Želele smo da idemo u tom smeru i tata je to prepoznao. Bilo je i momenata kada nismo htele da vežbamo, već radije da budemo u parku, ali tu je bio tata da nas usmeri.

Ksenija i Saša Milošević: Kod kumova je najlepše

Kakav je bio kao deka prema svojim unučićima, vašim sinovima Aljoši i Arenu?

- Tata je Kseniju i mene dobio kasno, samim tim su i unučići stigli kasno. Kada sam rodila starijeg sina Aljošu, njemu je bilo 78, što su već pozne godine. Tada smo se moj suprug Zoran i ja prećutno dogovorili da ne možemo računati na deku kada je pomoć u pitanju. Nismo hteli da ga opterećujemo, ali smo se družili, deca su ga kao i svakog deku “jahala” i igrala se s njim kad god smo se viđali. Uglavnom smo se okupljali vikendom, najčešće kod moje sestre u stanu na 25. maju pored Dunava. Tada je tata voleo da prošeta, dečica bi tu u pozadini trčkarala, igrala fudbal, a on se sunčao na klupi i uživao. Dešavalo se da napravimo i roštilj, poneli bismo i slatkiše, torte. Pošto je tata rođen 31. decembra, uvek smo organizovali da mu Deda Mraz donese poklon. Iznajmimo Deda Mraza i onda on deci, pa i najstarijem detetu, našem ocu, podeli poklone. To je bila lepa tradicija koju smo dugo negovali.