Tanja Šljivar: Prijateljstvo je u odnosu na ljubav uvek potcenjeno

Dramski pisac, autorka predstave ‘Režim ljubavi’ koja je nedavno premijerno izvedena u Ateljeu 212, u intimnoj abecedi otkriva zašto je beli heteroseksualni muškarac najprivilegovaniji subjekt današnjice, koliko je važna crnačka kultura u Americi i zbog čega se stalno vraća hrvatskim ostrvima

a “Apartman”, film Bilija Vajldera i beogradski klub u kom sam ostavila dobar deo rane mladosti. Akupunktura, oslobodila me boli. Ahmed Sara i shvatanje da istina često uništava radost, ali da od nje možemo da imamo druge benefite.

b Banjaluka, Beograd, Beč, Berlin - gradovi u kojima je moj privatni i/ili profesionalni život bio najintenzivniji.

c Crnačka kultura u SAD. Renesansa iz Harlema, džez, hip-hop, Andžela Dejvis, Suzan-Lori Parks, Džejms Boldvin, Spajk Li.

č Čitanje - nešto što me spasavalo tokom odrastanja, i što i danas nastavlja da me spasava. Čitanje naglas kao performativna tehnika - moja master teza, i ono za šta imam interes da savladam i možda sama počnem da radim na sceni.

ć Ćumez, može biti prijatniji nego što se na prvi pogled čini.

d Dramaturgija, svi ljudi koje sam upoznala tokom svih mojih godina studiranja, svi pametni, obrazovani, strpljivi, elokventni ljudi koji u pozorišnom, filmskom, televizijskom ili radijskom procesu rade sve, od psihoterapije do osmišljavanja referencijalnog polja dela.

dž Džukela, glavni lik u “Režimu ljubavi” kog igra Miloš Timotijević. Zapravo beli heteroseksualni muškarac - najprivilegovaniji subjekt današnjice.

đ Đumbir, naročito čaj od njega.

e Ekvilibrijum. Skoro nedostižan.

f Feminizam, koji nam je tokom raznih faza sopstvenog razvoja u dvadesetom veku omogućio i osvojio mnogo, ali još ni blizu dovoljno. Fikcija: sve što napišemo, u bilo kom obliku. Film, još uvek neostvarena želja.

g “Grebanje ili Kako se ubila moja baka”, moja diplomska drama u režiji Selme Spahić. Gisen, čudni, mali nemački grad u kom sam tri godine živela, i (iznova) naučila da mislim.

h Humus. Hteti.

i Istina. Imaginacija.

J Jelinek Elfride, uzor. Jugoslavija - izgubljena domovina, polje u koje učitavam sve progresivne društvene tendencije koje mi danas u društvu u kom živim nedostaju. Joga, neophodnost za nekog ko sedi za radnim stolom onoliko vremena koliko ja.

k Kritička teorija, mreža autora, autorki i tekstova koji me iznova izazivaju da preispitujem sopstvenu autorsku poziciju, pozorište kakvo želim da pravim, međuljudske odnose u kakvim želim da učestvujem. “Kao i sve slobodne devojke”, moja drama praizvedena u Dojčes teatru u Berlinu, u režiji Salome Dastmalhi.

l Ludilo, ono što izmiče normativizaciji i otvara prostor za subverziju. Ivana Sajko, koja je napisala teorijsku knjigu o ludilu.

lj Ljubav, “Režim ljubavi”, moj poslednji tekst postavljen u Ateljeu 212, u režiji Bojana Đorđeva.

m Martel Lukrecija, Margoljes Teresa, umetnice koje su mi važne. Morison Toni, herojka danas, Džim - heroj tinejdžerskog doba. “Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali”, tekst za koji sam veoma dugo čekala da bude postavljen, u režiji Mirjane Karanović.

n Ne, ne znam, neću, ne mogu - izuzetno bitne reči, koje još nisam naučila da izgovorim svaki put kada bi trebalo. Nelson Megi, pesnikinja i spisateljica čiju knjigu trenutno gutam.

nj Njuh, moje najslabije razvijeno čulo.

o Ostrva u Hrvatskoj. Fleke zemlje u plavom moru kada se gledaju iz aviona, stene, trgovi, mali restorani, uvale, nešto što me opseda dok sam tamo i daje mi energiju da preguram ostatak godine, dok nisam tamo.

p “Pošto pašteta?” Moja prvi tekst postavljen u Ateljeu 212 u režiji Snežane Trišić. Prijateljstvo, ono što je u odnosu na ljubav uvek potcenjeno, ono što me održava. Svi moji prijatelji iz svih gradova u kojima sam živela. Pisanje koje je i prioritet.

r Rizik, s vremena na vreme. Roditelji Božana i Goran, uvek.

s Socijalizam, nešto što su naše dede i babe, naši roditelji zajednički pokušali, nešto što je danas slepa mrlja kolektivnog sećanja, nešto čemu mi treba da težimo.

š Šuma, naročito gradska šuma, polje slobode u gradu. Špricer, otkako sam pivo zamenila njime, život mi je duplo bolji.

t Tišina na terasi stana u kom sam živela u Gisenu.

u Užice, Narodno pozorište, i na jesen nova predstava tamo.

v Vizuelna umetnost, nikad mi nije dosta.

z Zezanje. Ni njega nikad dosta.