Ivana Žigon: Nedostaje mi, plačem, mama mi je isuviše dala da bih ostala sama

Uverena da je umetnost jača od smrti, glumica i kćerka nedavno preminule Jelene Jovanović Žigon veruje da je njena majka sada na boljem mestu, i priznaje da se ponekad ogrešila o nju zbog čega je sada stižu suze pokajnice

Odlazak Jelene Jovanović Žigon (85) podsetio nas je na vanvremensku umetnost i plemenitost, a kakva je privatno bila jedna od poslednjih diva domaće kinematografije, koja je u sebi objedinila gracioznost Odri Hepbern, nežnost Ingrid Bergman, držanje Ave Gardner i specifičnost Sofije Loren, u ekskluzivnoj ispovesti otkriva kćerka Ivana, ponosna što je njena mama, kao krunu sa kojom će otići sa ovog sveta, u poslednjoj godini života sabrala venac od 101 pesme o kraljici Simonidi.

- Celog života pričalo se o njenoj lepoti. Jedan događaj, tata, koji je zaista doživeo razne počasti, prepričavao je kao trenutak najvećeg ponosa. Bili su u Dubrovniku, i dok su ulazili u restoran, svi su ih primetili i istovremeno ispustili viljuške i noževe usled čega se salom prolomio zveket. “Kad sam čuo taj zvuk, video njihovu opčinjenost, po ko zna koji put sam shvatio kakva je privilegija što je je Jelena pripala baš meni”, govorio je. Ostalo je upamćeno i kako je mama, koja je u mladosti volela da ide peške, najčešće na štiklama, u ulici Kneza Miloša jednom zaustavila čak i vojnu paradu.

Za vas je uvek važilo da ste vezani za oca, čak i preterano, ali gledajući vas na maminoj sahrani, u trenutku je postalo jasno da ste vi, pre svega, njen izdanak. Može li se uopšte meriti ko vam je više značio?

- Brat Nikola i ja smo veoma privilegovani najvećim bogatstvom koje su nam roditelji dali u nasleđe. Tata je bio genijalan glumac i reditelj, mudrac čije se sentence i danas citiraju i koje imaju stotine hiljada pregleda na jutjubu. Ali mama je na neki čudesan način bila snažnija ličnost. Često sam govorila da je monolitna, a da smo tata i ja od stakla i pucamo kao šoferšajbna, da smo u odnosu na nju krhki, i čak sam se s vremena na vreme ljutila na nju što je toliko jača i stabilnija od nas. Bila je arhetip iskonski stamene žene, a unutar nje očuvane, tople, zdrave, okrugle emocije. Čula sam da postoje ljudi koji se hrane samo sunčevom svetlošću, a mama se hranila poezijom. Tom poetskom genijalnošću, iskrom svih umetnosti, uzdigla je i očev talenat i zavela čarima umetnosti mog brata Nikolu i mene.

Šta je najvrednije što vam je majka ostavila?

- Sve svoje koncerte i istorijske spektakle sa “Kosovskim božurima” zapravo sam ostvarila zahvaljujući darovima svoje majke. Ona je bila naše užareno jezgro i velikodušno nam je prepuštala da isijavamo njen sjaj i njenu čaroliju. Mi, “Kosovski božuri”, danas, kao odapete strele iz njenog srca, umemo da zapalimo plamen poezije čak i kad recitujemo stihove pred hiljadama navijača na stadionu. Pitanje je da li se još na nekom stadionu na svetu recituje poezija iz trideset hiljada grla pred sportske događaje. A 17. marta, u Narodnom pozorištu, po maminoj ideji i stihovima 101 pesme koje je sabrala u antologiju “Simonida kao poetska inspiracija” “oživeli” smo oči našoj kraljici koja čuva gračanički zid. Tako je u poslednjem mesecu maminog života zaživela i njena knjiga koju je posvetila svojoj majci Vjeri, a na čijim se koricama nalazi njena inspiracija - prelepa i voljena unuka Vana.

Mnogi su i pre mislili, a ovih dana to sve češće govore, da je nepravedno što glumica koja je u sebi objedinila držanje Ave Gardner, gracioznost Odri Hepbern, nežnost Ingrid Bergman i specifičnost Sofije Loren nije bilo više u našim filmovima. Šta vi kažete?

- Svojim pitanjem sve ste rekli. Vanvremenski dar i lepota se ipak procenjuju tek kad se ogledaju van sadašnjeg vremena i skučenog kulturnog prostora u kojem smo se najedanput našli. Uprkos nebrojenim nepravdama, iza nje su ostali mnogi antologijski filmovi iz mladosti i, kako kaže Saša Erdeljanović iz Kinoteke, “najlepša izjava ljubavi na srpskom filmu” u “Prvom građaninu male varoši” Puriše Đorđevića. Malo li je? Takođe, sigurna sam da retko koja glumica sa naših područja ima tako raskošan presek uloga kakav je sačinjen u spotu koji smo poslali povodom mamine nagrade u Rusiju.

U martu je dobila priznanje “Sergej Bondarčuk”, koje je pre nje uručeno velikanima svetskog filma kao što su Teo Angelopulos, Andžej Vajda, Nikita Mihalkov, Emir Kusturica?

- Da. Smatram, uostalom, da mama neke uloge i junakinje zaista nije ni imala potrebe da odglumi, jer ih je živela. Ona sama bila je heroina svog vremena.

U kojim situacijama je bila takva?

- Na primer, kad je, iako bi to malo ko očekivao od lepe Beograđanke kraljevske krvi, otišla sama u Republiku Srpsku kad je uvedena blokada i stigla do vojnih položaja u Doboju i na Ozrenu. Mnogo kasnije od drugih sam saznavala šta joj se na tim putovanjima dešavalo, a tek potom krenula za njom. U Vukovaru je bila na nišanu snajpera i nimalo se nije uplašila kad ju je metak mimoišao za nekoliko centimetara Posećivala je ranjene u Rudu, nosila im cigarete, lečila im dušu poetskim večerima.

Jeste li je zato nazvali “umetnost koja hoda”?

- Da. I zbog toga što je u najtežim vremenima kao putokaz svetlosti usred okeana patnje donosila umetnost do ugroženih. Štitila je mlade pesnike, a bila je muza velikima i starijima, otvarala je biblioteke po selima i u svojim starijim godinama napamet govorila bar tri sata poezije.

O čemu ste pričale poslednjih dana?

- Šaputala sam joj: “Majko, tvoje je srce nitima poezije direktno konektovano sa srcem vasione. Zato si ostala zauvek mlada i lepa”. Čekala sam da se budi iz sna nekad po nekoliko sati, da bih joj, na svoju sramotu, iz knjige čitala stihove Dušana Kostića o maslinama, narandžama, moru i arhipelazima, dok se ona nadovezivala na njih i u osamdeset petoj godini ih govorila napamet. Po njenom osmehu bilo je jasno da za nju nema lepše molitve od poezije. Kao kakav dar od Boga, za sve što je ona pružala ljudima uz nju su bdili bolničari i bolničarke nalik na anđele, koji su joj prilazili sa komplimentima i obožavanjem. Bila je to najveća nagrada u ime cele njene publike. Ti ljudi za mene do kraja ostaju kao moj najbliži rod.

Šta ju je najviše radovalo poslednjih godina?

- Njeni unuci, Vana, Vera, Jovana, Anja, Danilo i Stefan. Vana je baku posećivala u bolnici i neizmerno je radovala. Moj sin Stefan ju je zvao po nekoliko puta dnevno i svojim neverovatno lepim porukama zauvek je učinio srećnom. Svaki razgovor završavao je rečenicom: “Naša veza je neraskidiva!” Poslednje reči, kao da je znao da odlazi, bile su: “Laku noć, bako, lepo sanjaj. Sanjaj samo lepe snove, nikada ružne. Sanjaj o tome kako je bilo lepo kad si bila mlada”.

Očigledno je mnogo voleo baku. Kakva je ona bila prema njemu?

- Svako veče su razmenjivali viceve, igrali hip-hop, šah, zanimljive geografije. Umela je sa njim da zaigra posle koncerta “Božura”, tako graciozno kao da je mlađa od svih nas. Ali, i pored toga, ostajala je nenametljiva, a moj sin i ja smo je začikavali kako ćemo snimke njenog “lumpovanja” kačiti na jutjub znajući koliko ne voli ničim da se ističe. Jer bila je to žena s tajnom.

Kakav je bio vaš poslednji susret?

- Bila sam mirna, gotovo ozarena svetlošću koja ju je obasjavala dok je odlazila. Njen izraz lica, dostojanstvo, spokoj i u tom trenutku, kao hiljadu puta do tada, dao mi je snagu. Sada više nisam, naravno, samo mirna. Nedostaje mi. Plačem za njom. Toliko tog smo propustili. Dozvoljavala sam sebi da budem gruba, osećajući koliko je jača od mene, pa me stižu i one suze pokajnice. Ali, onda se tešim i sećam naše harmonije u umetnosti, na sceni. Sećam se naših mnogobrojnih putovanja, nikada turističkih već uvek uz zajedničke nastupe. Sećam se njene uzdignute glave dok govori “Majku Jugovića” i bleska zaljubljenosti dok recituje poemu o “Nikoli Tesli”. Pamtim i naš poslednji zajednički nastup na Dan ljubavi i vina 14. februara, u voljenoj joj Aleksandrovačkoj Župi, za čijeg počasnog građanina je proglašena prošlog leta. I shvatam da ćemo uvek ostati zajedno. Isuviše mi je dala da bih ostala sama. Napojila me je dahom umetnosti, a ona je večita. Sasvim iznad svakodnevnog života, pa čak i ljubavi, jer predstavlja njen sublimat i superlativ.

Vi stvarno verujete da je umetnost jača od smrti?

- Da. U trenutku dok je odlazila setila sam se kako je pre 30 godina, kad je u Novom Sadu igrala u Čehovljevom komadu “Platonov”, upala u tri metra dubok ferzenk, pozorišnu rupu. Pala je na dušek a glavu joj je spasila njena raskošna, bujna kosa. Predstavu su odmah prekinuli, do nje su se spustili liftom, ubeđeni da je mrtva. Mama se digla i sa polomljenom rukom nastavila predstavu, odigravši u sledećoj sceni valcer sa Tanasijem Uzunovićem. Takva je bila moja mama. Tako je ustajala posle svakog udarca, a slutim da se tako uznela i posle poslednje nepravde koju mi na zemlji nazivamo smrt. Potpuno nesvesno, u tom trenutku sa mobilnog sam joj pustila omiljeni Šopenov valcer koji je slušala pre odlaska u bolnicu. Zamišljala sam je kako nastavlja predstavu, ali onu u kojoj će joj “glavni reditelj” najzad, po pravdi, dati zasluženu ulogu, dostojnu njenog dara i lepote. Gledala sam je osmehnutu i zamišljala kako pleše sa mojim tatom.