Robert Pešut Manjifiko: Bjela voli da komanduje, ali meni to prija

Slovenački muzičar srpskih korena otkriva kako je pisao muziku za film ‘Montevideo, bog te video’ i da pesma ‘Pukni zoro’ nije nastala na kraju Prvog svetskog rata već u njegovoj radionici

Ime Manjifiko svima je dobro poznato zbog filma “Montevideo, bog te video” i numera kao što su “Samo malo” i “Pukni zoro”. Iza njega stoji autor ovih hitova Robert Pešut (52), muzičar srpsko-slovenačkih korena koji je rođen i živi u Ljubljani. Fakultet, kasnije i posao u banci nisu mu išli od ruke, pa je u muzici otkrio strast koja ga pokreće već dve decenije.

“Pukla zora” u Beogradu: Energičnim nastupom Manjifiko oduševio publiku

- Mark Tven je rekao da se čovek rodi dvaput, prvi put fizički, a drugi put kad shvati zašto se uopšte rodio. Nije nimalo lako shvatiti zašto ste ovde. Meni ništa nije išlo, upao sam u depresiju, sve me je fizički bolelo, kao da sam bolestan. Nimalo nisam bio zadovoljan sobom. A za to vreme sam se usput bavio muzikom. Kod kuće su mi stalno govorili: “Dobra je muzika, ali šta ćeš raditi u životu, šta ćeš raditi kad budeš star”. Nikako nisam znao šta na to da im kažem, trebalo mi je dvadeset godina da ocu dam odgovor: “Znam, tata, biću star muzičar”.

Na muzički pravac koji danas voli i kojim se bavi veoma su uticali njegovi koreni, kao i muzika koja se slušala u njegovoj rodnoj kući.

- Etno-motivi u mojoj muzici su prosto prirodna stvar, ništa ja tu nisam odabrao. Da sam iz Amerike, tačnije da sam Afroamerikanac, verovatno bih repovao. Muzika se crpi iz bunara koji se punio dok ste dete. Sve što vam u tom periodu ulazi u glavu je presudno. Ja sam tada prikupljao muziku sa radija, ono što je volela moja majka i što se uopšte slušalo u porodici, a to su bili šlageri i narodnjaci. I poneki disko, u svačijoj okolini se nađe neka moderna tetka koja sluša disko.

SARADNJA SA KOMANDANTOM

Sa Draganom Bjelogrlićem prvi put je sarađivao na filmu “Montevideo, bog te video”, nedavno i na seriji “Senke nad Balkanom”. Kako se već dugi niz godina poznaju, nije bilo mesta sujeti, imali su zajednički cilj, da pronađu pravu emociju koju će preneti kroz muziku.

- Užitak je raditi s njim. Kada me je pitao da pišem muziku za njegov film, prvo sam mu rekao jesi li siguran, u Srbiji ima mnogo ljudi koji to divno rade. Ali on je verovao u mene. Bjela voli da komanduje. Ja ga zamišljam kao komandanta u nekom ratu. Nekom to može biti naporno, ali meni prija jer je jasan, zna šta želi. Petlja se i u muziku iako nema neki naročiti dar, ali ima izuzetan nos, zna šta valja, a šta ne.

Pesma “Pukni zoro” pronašla je put do srca publike, a s vremenom je nastala priča o njenom poreklu. Naime, pripisivala se borcu koji je poginuo u Prvom svetskom ratu, što nije istina. Robert je ovu numeru napisao za potrebe filma.

- Bjelogrlić je isprva bio skeptičan po pitanju te pesme. Svidela mu se, ali nije bio nešto oduševljen. Moj deda je bio solunski borac i u familiji su se prepričavale njegove priče. Meni je sve to bilo misteriozno, čitav Prvi svetski rat i ta tematika su mi poslužili kao inspiracija za pesmu. Deda je bio tajanstveni, visoki, mršavi čovek sa ožiljkom na licu. Vrlo malo je pričao, sećam ga se dobro jer sam imao 15 godina kada je umro.

Magnjifiko je prepoznatljiv po odelima često jarkih boja koja su postala njegov zaštitni znak.

- Ja sam rodom iz Srbije, tačnije iz Vojvodine. Mi Pešuti bili smo poznati kao kicoši, oduvek su nas tako zvali. Moja porodica se stalno sređivala i valjda sam to nasledio. Volim boje, odela, iskreno, dugo me je bilo sramota da priznam da sam idem da kupujem odela, pa sam lagao kako imam stilistu. Supruga mi ponekad pomaže pri izboru, pa mi kaže ovo ti je malo bez veze, ali ti to možeš da izneseš.