Slikar koji godinama živi u Americi, sin slavne Olivere Katarine i poslednji beogradski plejboj, nedavno je imao dve izložbe u prestižnim galerijama u Njujorku, a njegove slike je, pored ostalih, kupila i holivudska zvezda Šeron Stoun s kojom se intenzivno druži
Olivera Katarina: Žao mi je što nemam unuke
Slikar Mane Šakić (47), koji godinama živi i radi u Americi, jedan je od retkih umetnika sa naših prostora koji je izlagao u prestižnim galerijama “Canvas Institute” i “Milk Studio” u Njujorku. Sin slavne glumice i pevačice Olivere Katarine može da se pohvali i da njegova dela krase privatne kolekcije mnogih svetskih zvezda, a jedna od njih je i Šeron Stoun, sa kojom godinama gaji prijateljske odnose.
- Pored Šeron Stoun, moje slike poseduju trendseterka i umetnica Dafni Ginis, pevač Maksvel i mnogi drugi. Zvezde su zvezde, i to je za poštovanje. Ali oni su samo ljudi kojima je pružena prilika da dođu do skupih stvari jer zarađuju veliki novac. Ima dosta zanimljivih kolekcionara koji se ne eksponiraju javno, koji su prepuni znanja i istinskog razumevanja za umetnost i umetnike.
Sa Šeron Stoun upoznao se pre pet godina
Jeste li upoznali Šeron Stoun?
- Da. Bio sam gost kod nje pre pet godina. Ona je bila veoma zainteresovana za jednu moju sliku i želela je da se upoznamo. I dalje smo u dobrim odnosima i u kontaktu.
Imali ste nedavno dve izložbe, kažite nam nešto više o njima?
- Da, imao sam izložbu u “Canvas Instituteu” u Njujorku. Institut vode ljudi koji su uspeli da pronađu paralelu između Afroamerikanaca u Americi i nas Srba. Čovek koji nosi ljubav i razumevanje u sebi lako pronađe veze između najrazličitijih stvari, kultura i ljudi. Sve je povezano. U tome i jeste prednost umetnosti - brzina kojom se spajaju suštine.
Da li činjenica da ste izlagali u prestižnom “Milk Studiju” znači da je i zvanično počela vaša američka slikarska karijera?
- Na svoju karijeru gledam kao na sastavni deo svog životnog puta. Biti umetnik i znači da nema nikakvog racionalnog klasifikovanja i guranja u fioke. Američka, španska i srpska iskustva samo su deo puta. Taj put jeste podvižnički, to jeste put stradanja, koliko god da smo uspešni ili ne. Umetnik se brine o svetu u celini, a ne samo o sebi. To naravno uvek nailazi na nerazumevanje od strane trgovaca koji na svet gledaju kao na poligon za ostvarenje materijalne koristi. Mi njihove težnje i ciljeve lako razumemo. Oni ne razumeju nas.
Olivera Katarina jedva čeka da Mane dođe iz Amerike
Šta je sledeće?
- Predstoji mi izložba u Nju Džersiju, gde je inače lociran moj studio u okviru stidija “Mana Contemporary”. Mana je ogromna institucija koju vodi izraelski biznismen Mojša Mana, koji je često investirao u moju umetnost. Ova predstojeća izložba nema veze sa njim, u pitanju je prestižna galerija iz Nju Džersija. Voleo bih da ponovo izlažem u Srbiji. Među svojima. Nadam se da će i toga uskoro biti.
Olivera Katarina: Samoća je moja sudbina
Znamo da nije lako uspeti na američkom tržištu, šta je vama bilo najteže?
- Da slikom doprem do ljudi. Većina njih gleda površno umetničke slike i ne razume smisao nečega što ne donosi zaradu. Zato sam i radio na jednom projektu gde sam ogromnim projektorima lansirao reklame-bilborde za ideje koje nisi imale nikakvu materijalnu konotaciju. Ljudima je šok da se bilo šta radi samo zbog duha, bez ikakve zarade.
Jeste li imali napade nostalgije i kako ste je lečili?
- Nemam nostalgiju, ili da kažem imao sam je i u Srbiji. Žalim za vrednostima starog sveta, žalim za Srbijom, Evropom i starom Amerikom. Žalim za čovekom koji je bio slobodan i spreman da da svoj život za ideju.
Druži se i sa čuvenim kantautorom Maksvelom
Šta vam najviše nedostaje iz Beograda?
- Nedostaje mi duh Beograda kojeg više nema. To je Beograd moje mladosti. Poslednji mangupi su nas napustili, novokomponovani Beograđani se stide sebe, stide se Beograda, pričaju na stranim jezicima preko društvenih mreža iako ih niko iz sveta ni ne prati. Nažalost, Beograd je poligon za iživljavanje malograđana, parazita koji misle da je sve oko njih samo senzacija napravljena od Boga i ljudi radi njihovog površnog zadovoljstva. Beograd je grad koji je najviše puta bio rušen do temelja. Ne postoji herojskiji grad. Beograd je za heroje i ljude plemenitog duha koji se ne boje. Ostavljen je od svih. Čak i od nas koji ga volimo a morali smo da ga napustimo. Sve je rekao Crnjanski u svom “Lamentu”. Beograd je poslednja reč na usnama, poslednji šapat.
Sarađivali ste i sa Marinom Abramović?
- Nije to bilo nešto epohalno, snimali smo nešto za časopis Vogue. Sa Marinom se već dugo ne čujem. Ona je u svojim poslovima. Mi se znamo preko moje majke, koja je takođe sarađivala s njom u više navrata.
Najnovije.
Zvezde.
