Sergej Trifunović: Voleo bih da imam porodicu

Zbog svog društvenog aktivizma popularni glumac se suočava s mnoštvom negativnih komentara, od kojih su neki veoma neprijatni i ugrožavaju njegovu brezbednost, ali to ga ne sprečava da javno iznosi svoje stavove, kao i da se fokusira na posao i veliko spremanje života u kome namerava da napravi mesta za porodicu i decu

Glumac Sergej Trifunović (45) važi za javnu ličnost koja bez ustručavanja iznosi svoje mišljenje, a njegove objave na društvenim mrežama često su ispraćene lavinom komentara, često i pretnji. Nedavno se u emotivnom pismu oprostio od svog kolege Nebojše Glogovca. Fokusiran je na rad i u novoj predstavi “Utopljena duša” u Beogradskom dramskom pozorištu uspeo je da oduševi beogradsku publiku.

Dobijate li pretnje zbog svog aktivizma na društvenim mrežama?

- Non-stop. Raznorazne komentare i pretnje upućuju mi svakodnevno, ali uvek kažem pas laje, vetar nosi.

Nedavno ste imali premijeru predstave “Utopljena duša”. Koliki je bio izazov tumačiti Vladislava Petkovića Disa i koliko vam znači ta uloga?

Učiniću sve da te ne izneverim: Oproštajno pismo Sergeja Trifunovića prijatelju i kolegi Nebojši Glogovcu

- Veoma mnogo, s obzirom na to da dugo nisam igrao u pozorištu. U mojoj glavi i u duši pozorište ima specijalno mesto. Ne želim da radim bilo šta. Uvek sam govorio dajte mi neke reči koje su vredne da se izgovore na sceni, očekujući da će to biti Šekspir, Dostojevski, Čehov, a onda je došao “Voz” Kormaka Makartija, što su i te kako vredne reči, i to me je nekako vratilo i u život i u pozorište. Što se Disa tiče, o njemu sam malo znao pre nego što sam počeo da radim na ovoj predstavi. Onda sam spremajući se za ulogu krenuo da iščitavam njegove pesme i shvatio da je on mnogo veći pesnik nego što sam ja mislio da jeste. Bio je odbačen od zvanične kritike, objavio je samo jednu zbirku pesama, drugu je poneo sa sobom na dno Jonskog mora. Uprkos tome, ostavio je fantastičan legat. Nakon naše predstave ljudi koji ne znaju mnogo o Disu odu kući i čitaju njegove pesme, i to je predivno. Na ovakvoj ulozi se radi dokle god se igra komad, što me izuzetno raduje.

Da li publika više voli film, odnosno televiziju, ili je pozorište preuzelo vodeće mesto?

- Divna stvar kod pozorišta je ta što je ono uvek imalo svoju publiku. Pozorišta su stalno puna, to je prelep fenomen koji bi trebalo da nas obavezuje da gledaocima pružimo mnogo više. Tužno je kada ih razočaramo. Skoro sam čuo da su neke moje kolege igrale u inostranstvu, to su odradili kao tezgu, i na kraju je gospođa koja je došla posle predstave da se slika s njima rekla: “A što nas ovako potcenjujete?” Meni se, na primer, dešavalo da kolega neće sa mnom da prođe ceo tekst. To su stvari koje ne smeju da se događaju.

“Nemanjići”, dugo očekivan i najavljivan projekat, naišli su na negativne komentare publike. Zbog čega je tako, šta vi mislite?

- Gledao sam tri-četiri epizode, u suštini cela stvar je rađena prilično neozbiljno od početka. Za seriju kao što je ta morate veoma dobro da se spremite, a oni su, koliko sam razumeo, napravili konkurs koji je trajao tri meseca. Prvo, Nemanjići se ne pišu za tri meseca. Tu je scenario koji niko nije ni proverio, pročitao, dijalog je očajan. A kad je već reč o tako velikom projektu, pozovete, na primer, Emira Kusturicu da to režira. Ima nekih dobrih scena, dobrih glumaca naravno, ali mislim da je generalno pristup loš, i to se vidi. Sve je to poprilično paušalno, zato je krajnji rezultat to da se ljudi sprdaju po društvenim mrežama. Da je sreće, da smo mi ozbiljna zemlja, ovo bi dosad bila već četvrta serija o Nemanjićima. Neko bi to već snimio jako davno, kao što se snimalo o Tjudorima recimo. Bjelogrlić je rekao da bi to voleo da radi, a s obzirom na to da je on ozbiljniji lik, mislim da bi se time svakako ozbiljnije i pozabavio.

Nedavno ste izgubili dragog prijatelja i kolegu Nebojšu Glogovca. Kako se sada osećate?

- Još uvek mi je teško da govorim o tome. Sve što sam imao rekao sam, a ono što je ostalo je samo moje.

Kako je jedan ručak mogao da pokvari prijateljstvo između Sergeja Trifunovića i Vojina Ćetkovića

Trenutno imate mnogo obaveza, i s obzirom na to da se mentalno i fizički dosta trošite, mislite li da je vreme da usporite, treba li vam predah?

- Da, apsolutno imam te momente da želim da usporim i uzmem pauzu. Kad god mi je potrebna, ja je i napravim. Mogu da kažem da sam 90 odsto vlasnik svog života, što je velika stvar. Komfor je biti vlasnik svog života i meni je bitno da uvek imam vreme za sebe. Mora se imati vremena da se uradi ono što srcu prija.

Šta vašem srcu najviše prija?

- U zimskim mesecima, iz kojih smo konačno izašli, skijanje je definitivno ono što mi najviše prija. Ne pravim pitanje, mogu skijati bilo gde, bilo kad. Ako ugrabim jedan dan da odem na Kopaonik sa prijateljima, meni je onda cela nedelja spasena.

Imaju li glumci mogućnost da u poslu naprave pauzu kako bi se regenerisali, a da to ne bude nauštrb karijere?

- Sve je stvar dobre organizacije. Recimo, pravljenje repertoara za pozorišta se radi mesec unapred i onda možete od 30 dana odvojiti pet ili sedam za sebe. Ja sad igram u tri naslova i zato uvek mogu da odvojim vreme. To je nešto što jednostavno mora da se uradi. Jer kada spremate predstavu, vi ste u rudniku ceo dan, posla je preko glave. Idete na probe, vratite se kući i opet razmišljate o toj predstavi, a onda ste umorni od svega toga. To je posao od 24 sata dnevno i to naravno iscrpi čoveka. Dakle, pauza je neophodna i mislim da ne šteti u većoj meri. Denijel Dej- Luis, koji je vrhunski glumac, napravio je pauzu, otišao na Siciliju i četiri godine tamo pravio cipele.

Jeste li razmišljali o većoj pauzi, povlačenju na izvesno vreme kako biste se odmorili?

- Već sam imao dosta dugu pauzu u tom smislu, tako da mi povlačenje sad ne treba. Ipak biram da radim.

Muzika vam je, pored glume, druga velika ljubav. Kako ste počeli da nastupate kao di-džej?

- Muzika mi je zapravo prva ljubav. Nataša Ninković mi je rekla da sjaj koji imam u očima kada pričam o muzici nemam kada govorim o glumi. Pepe, moj prijatelj koji je di-džej, video je koju muziku slušam i koje ploče imam kod kuće, i rekao mi je hajde dođi da puštaš te ploče, da ne stoje u tvom domu za džabe. To je nešto što radim iz hobija i u čemu uživam.

Imate respektabilnu kolekciju ploča. Kako ste ih nabavljali?

- Danas nije teško nabaviti ploču, ima ih svuda s obzirom na to da su se vratile na velika vrata. Uglavnom sam ploče kupovao u poslednjih šest-sedam godina, naravno imam i one koje sam nabavio još u srednjoj školi. Donosio sam ih sa svakog putovanja na koje sam išao, iz Njujorka, Los Anđelesa, Lisabona. Na primer, iz Lisabona sam se vraćao kolima s dvojicom prijatelja, gepek je bio pun ploča, dok je jedan drug morao da se gura s koferima na zadnjem sedištu.

Šta slušate ovih dana?

- Svašta, osim turbo-folka i hevi metala. Muziku delim samo na dobru i lošu. U poslednje vreme često su moj izbor klasici, ali to je svojevrsna faza. Uglavnom slušam različite žanrove u zavisnosti od toga kako se osećam. Recimo, dok smo radili “Utopljenu dušu”, bio je to Albinonijev Adađo. Ekipi na probi sam rekao šta slušam i kako sam ubeđen da je ta kompozicija zapravo naša predstava. U tom trenutku pridužila nam se Milica Zarić, koja je bila negde u bifeu i gledajući nas petoricu kako sedimo i slušamo, ne znajući o čemu smo prethodno pričali, rekla je da je ta muzika u stvari naša predstava. Muzika može da probudi iste osećaje u različitim ljudima.

Možete li sebe da zamislite negde drugde ili je Beograd vaš grad?

- Najpre sebe mogu da zamislim u nekom selu, van civilizacije. I kad kažem selo, mislim negde u prirodi, pored reke. To je jedino gde sebe mogu da zamislim. Što se tiče gradova, ceo život živim po njima, Beograd, Kruševac, Užice, Njujork, Los Anđeles, Pariz. Gradovi imaju nešto svoje, a sa druge strane, to su betonske džungle koje odseku čoveka od prirode.

Izjavili ste da biste voleli da imate svoju porodicu, da se ostvarite u ulozi oca. Osećate li da je došlo vreme da budete roditelj?

- Naravno, voleo bih da jednog dana imam porodicu, kao i svaki normalan čovek. Kad bude došao taj trenutak, dobrodošao. Takve stvari se ne planiraju, to može da se desi sutra.

Šta mislite o braku kao instituciji?

- Brak nije beznačajan, ali očigledno izumire kao forma. Psihološki se nešto dešava ljudima kada stave potpis na taj papir. Mada ne smatram da je brak, odnosno taj potpis, nužan za zajednicu. Znam dosta ljudi koji žive sa decom, u zajednici, bez tog potpisa. Ali brak je verovatno divna stvar, ne znam, još nemam iskustva u tome.

Kako vidite sebe u narednih pet godina? Hoćete li biti soler ili porodičan čovek?

- Trudim se da ne gledam unapred. Mislim da svaki čovek treba da živi u trenutku u kom se nalazi. Naravno, to ne isključuje da ima i ciljeve. Ali ljudi najmanje žive u sadašnjosti, stalno prave projekcije sebe u budućnosti ili žive u prošlosti.

Sergej Trifunović: Škembići su merna jedinica uživanja

Pre nekoliko godina pokrenuli ste inicijativu za osnivanje humanitarnog fonda Podrži život. Kako danas funkcioniše fond?

- Divno. Apelujem na ljude da pošalju poruku i doniraju novac za lečenje dece kad god su u prilici. Do sada smo spasili, kada kažem u množini mislim na sve ljude koji donirali novac, pet života. Da smo samo jedan dečji život spasili, bilo bi odlično, a uspeli smo čak pet, i to me neizmerno raduje.

Radite li na nekim novim projektima?

- Ima dosta divnih stvari, ali zasad ne smem da pričam o njima. Zapravo, progovorio bih na leđa kad bih mogao, ali nadam se da ću uskoro moći pa ću to obelodaniti na tviteru. Što se tiče filma, nastavljamo u avgustu da snimamo “Volju sinovljevu”. Veoma se radujem završetku tog ostvarenja.