Indijska svadba, Dan zaljubljenih i vatromet boja: Putovanje Siniše Ubovića u Mumbaj

Glumac je boravio u jednom od najvećih gradova Indije, gde je bio pozvan na svadbeno veselje, a prethodno je sa suprugom Aleksandrom, i to baš na Dan zaljubljenih, posetio najčuveniji spomenik ljubavi - Tadž Mahal

Kažu da život piše romane. U mom slučaju roman je napisao život. Kada sam pre četiri godine započeo sa pisanjem romana “Moja baba zen budista”, nisam mogao ni da naslutim da opisujući život jednog običnog, savremenog Beograđanina, koji tragajući za smislom kreće na put u Indiju, u stvari ispisujem svoje buduće putešestvije u ovu nepoznatu zemlju.

Viza koja kasni

Baš kao i glavni lik romana, koji uz mnoštvo prepreka pokušava da se domogne aerodroma i konačno poleti za Mumbaj, tako smo i moja supruga Aleksandra i ja, od početnog entuzijazma i euforije što smo pozvani kod prijatelja Indijaca na njihovo venčanje, četiri dana pred put shvatili da nemamo indijsku vizu, da je petak i kraj radnog vremena, a da je naš let u ponedeljak pre podne. Posle nebrojeno peripetija vize su stigle sa danom zakašnjenja, tako da smo morali da pomerimo let. Prvobitni plan je bio da idemo do Delhija i tamo provedemo dva dana, međutim, sa ovom promenom ostao nam je samo jedan na raspolaganju. Jedan, ali vredan.

Prizor koji oduzima dah

U tom jednom danu stigli smo da organizujemo turu kako bismo obišli Tadž Mahal, što mi je bila davnašnja želja. I pored neispavanosti, umora i vremenske razlike, vozeći se tri i po sata kroz neverovatne predele, prolazeći kroz uličice gde vas neprestano vuku za rukav, prodaju nešto i svašta, osećajući mirise hrane i začina, uz ciku i povike ljudi i dece, ali i muziku koja se raznolikošću stilova stapa u jednu zvučno bučnu zavrzlamu i tutnjavu, stigli smo do ulaska u kompleks Tadž Mahal. Bez najave. Bez upozorenja. Samo smo se našli na ulazu. Kao da pre nekoliko sekundi nismo bili u najprljavijem i najnepristupačnijem predgrađu nekog nepoznatog grada. Imali smo lokalnog vodiča koji nas je sproveo tako da smo zaobišli ogromne redove i zatekli se ispred nečega što nam je svojom velelepnošću i monumentalnošću automatski oduzelo dah, a oči ispunilo suzama. Belina mermera, sklad proporcija, duh vekova i potvrda jedne vanvremenske ljubavi... I to baš na Dan zaljubljenih - sve se spojilo u fantastičnu sliku koja budi emocije i ostavlja bez daha. Takav je, uostalom, svaki susret sa velikim umetničkim delom. Dovoljno da se ponese u srcu. I sećanju.

Indijski ‘voz’

Nismo osetili potrebu da obiđemo ništa drugo. Želja da asimilujemo svu ovu lepotu i da još malo ostanemo sa njom bila je jača od svega što smo planirali da posetimo tog dana. Vratili smo se u Delhi, da uz laganu večeru i čašu belog indijskog vina zaokružimo ovo iskustvo. Sutradan ranom zorom - let za Mumbaj. Na aerodromu, po sletanju, dočekuje nas mladoženjin brat. Vozi nas kroz grad koji u nekim delovima veoma nalikuje Parizu. Drugačiji je Mumbaj od Delhija. Nekako lakši. Odlazimo na ručak i uživamo u neverovatnoj hrani, vegetarijanska je, dosta začinjena ali izuzetno ukusna. Jedemo jelo za jelom, kao “voz” u nekim našim krajevima. U hotelu nam daju instrukcije pred svadbu, kao i darove od mladenaca. Aleksandra dobija na poklon sari koji će nositi na svadbi, ako želi, naravno. Ne pitajte da li je želela - nije mogla da dočeka taj trenutak.

Veselje bez stimulansa

Svadbe u Indiji traju i po nedelju dana, ova na koju smo došli - samo tri. Prvo veče je proslava na kojoj ženama kanom iscrtavaju ruke. To je ujedno i prvo pravo veselje. Žene i muškarci u živopisnim komadima garderobe, sve blešti od boja i dezena. Svi veseli, ali onako iz sveg srca. Nikada nisam na jednom mestu video toliku količinu iskrene radosti života i slavlja. Naše proslave su vesele, ali ovo je potpuno druga dimenzija. Naročito kada se zna da se ne služi alkohol. Svi su radosni, a nikome ne treba stimulans. I to je predivno. Drugog dana odlazak kod mladoženje u dom gde ga pripremaju porodica i prijatelji. Sve je u živopisnim običajima, a u jednom segmentu svi mi koji smo u braku imali smo tu čast da pružimo blagoslov kroz jedan njihov ritual. Posle toga sledio je odlazak u mladinu kuću. Njih dvoje pripadaju različitim kastama, pa je i okruženje u kom žive drugačije. Kao i garderoba. Drugačije se i slavi. Ovi iz više kaste malo su svedeniji. Radosni, ali umereniji. A hrane - u izobilju.

Venčanje

Trećeg dana ispred mladoženjine zgrade trubači, on kitnjasto obučen, sa turbanom, na konju. Ide po mladu. Mi ga ispraćamo uz igru i pesmu. I završna ceremonija u hotelu, potpuno neočekivana. Nema muzike, samo slikanje sa mladencima, posluženje još bogatije, a onda završni čin venčanja gde su dve porodice na bini, sa njihovim sveštenikom. Zvanice sede kao u pozorištu i prisustvuju tom činu. Veoma emotivan trenutak gde majka predaje kćerku koja se odvaja i odlazi u drugu porodicu. Nakon svih ovih boja, mirisa, ukusa, glasova, lagano odlazimo na spavanje. Sutradan je i moj rođendan. Valja nam i dalje slaviti.