Gari Oldman: Nisam ponosan što iza sebe imam tolike brakove, ali čovek valjda vežbanjem postaje sve bolji

Britanski glumac, koji uskoro slavi 60. rođendan, za ulogu Vinstona Čerčila u filmu ‘Najmračniji čas’ dobio je Oskara i Zlatni globus, a na setu je našao i ljubavnu sreću - zaprosio je spisateljicu Žizel Šmit koja mu je prošle godine postala peta žena

Groznica koja svake godine uoči dodele Oskara trese Holivud žestoka je kao i uvek - konkurencija je nemilosrdna, a pretendenata za najblistaviji trofej mnogo. U kategoriji za najboljeg glumca bio je i Gari Oldman, koji je portretisao Vinstona Čerčila, ratnog premijera Velike Britanije u filmu Džoa Rajta “Najmračniji čas”. Za tu ulogu dobio je i nagradu američkog Udruženja glumaca i Zlatni globus, priznanje koje je donedavno kritikovao i čak mu se rugao tvrdeći da je “neozbiljno i plitko”.

- Oskari su, naprotiv, sasvim druga priča - dodao je. - Postupak dodele je drugačiji, kriterijumi pouzdaniji i profesionalniji, a ugled nesporan.

O ulozi u “ Najmračnijem času” pak glumac - koji će 21. marta, oko dve nedelje nakon dodele Oskara, proslaviti 60. rođendan - otkriva kako isprva nije hteo da je prihvati.

- O Čerčilu je napisano petstotinjak knjiga, snimljeno desetak filmova i objavljeno mnogo tekstova, što je veliki teret za glumca. Priznajem, bojao sam se. On je velikan britanske istorije i ljudske civilizacije. Na snimanju filma bilo je 17 članova porodice Čerčil, a na londonskoj premijeri njih 26. Treba mnogo hrabrosti da bi se stalo pred kamere kao Vinston.

No hrabrost mu se isplatila: dobit filma “Najmračniji čas” već je premašila 115 miliona dolara. Oldman je time učvrstio svoj status “zlatne koke” Holivuda jer su, ne računajući taj poslednji angažman, ostvarenja u kojima se pojavljuje ukupno zaradila 10,8 milijardi dolara. Raspon njegovih uloga zaista je impresivan: glumio je Sida Višiza u filmu “Sid i Nensi” 1986, makroa Dreksla u “Pravoj romansi” 1993, zlikovca Žan-Batista Emanuela Zorga u “Petom elementu” 1997. i korumpiranog policajca u ostvarenju “Leon: Profesionalac” 1994, a svakom novom rolom sticao je sve veći ugled pa su u Holivudu počeli da ga nazivaju najvećim negativcem filmskog platna u istoriji.

Jednako uverljivo tumačio je i “pozitivne” likove - bio je Ludvig van Betoven u “Moja besmrtna ljubav” 1994, čarobnjak Sirijus Blek u serijalu o Hariju Poteru i Džordž Smajli u sjajnom filmu “Dečko, dama, kralj, špijun” 2011. Ta uloga ga je, inače, dovela najbliže Oskaru, snu svakog glumca: bio je nominovan 2012, ali je nagrada otišla Francuzu Žanu Dižardenu za crno-beli nemi film “The Artist”.

- Nisam dobio Oskara, ali sam mu barem bio mnogo bliže nego što su profesori s Kraljevske akademije dramskih umetnosti mogli da zamisle - komentarisao je Oldman aludirajući na to da su mu u uglednoj londonskoj glumačkoj školi rekli da se “u nedostatku talenta posveti poslu od kojeg će moći da živi”.

Rođen 21. marta 1958. u južnom Londonu, Gari Leonard Oldman nije imao srećno detinjstvo. Prve uspomene mu sežu u rano predškolsko razdoblje, a najupečatljivije su one vezane za pijanog oca Bertrama, često nezaposlenog zavarivača koji se stalno svađao s njegovom majkom Ketlin. Sve dok posle jedne rasprave nije otišao iz kuće i nikad se nije vratio. Gari je već sa šesnaest godina morao da napusti školu i pronađe posao kako bi pomogao majci da popuni kućni budžet. Prodavao je karte za bioskop, bio pomoćnik u prodavnici obuće, spajao delove alata u fabrici, a neko vreme - kako priznaje - radio je najgori posao na svetu: odvajao glave od trupa svinja u klanici. Kao i većina njegovih vršnjaka obožavao je fudbal, navijao za Mančester junajted i sanjao da jednog dana proslavi uspeh kluba sa svojim idolom, fudbalerom i bonvivanom Džordžom Bestom.

Uz fudbal, Oldman je obožavao muziku, pa kad je u školi dobio priliku da pohađa časove klavira, oberučke ju je prihvatio i za kratko vreme savladao osnovnu tehniku. Imao je dara i za pevanje, no muzika je prestala da ga zanima nakon što je 1972. gledao film Brajana Forbsa “The Raging Moon” u kojem je mladi Malkolm Makdauel sjajno odglumio mladića čiji se snovi o sportskoj karijeri preko noći rasplinu zbog neizlečive bolesti mišića. Prikovan za kolica, mladić ipak ne odustaje od života i pronalazi novi smisao u drugim izazovima.

- Izašao sam iz bioskopa kao čovek koji je progledao - priseća se Oldman. - Nikad nisam razmišljao o glumi kao životnom pozivu, ali nakon tog filma shvatio sam da upravo time, i samo time, želim da se bavim ostatak života.

Upisao je časove glume u pozorištu u Grinviču i 1977, prepun nade, otišao na prijemni ispit u Kraljevsku akademiju dramske umetnosti - ali nije prošao. Premda razočaran, nije posustao: prijavio se na Rose Bruford College, položio prijemni, dobio stipendiju i 1979. diplomirao. Ubrzo je nastupio u predstavi “Dick Whittington and His Cat” u teatru York’s, s kojim je otišao na turneju i, iako početnik, u Glazgovu doživeo ovacije.

Iznenađujući uspeh na samom početku karijere doneo mu je nove angažmane pa je već 1982. nastupao u uglednim pozorištima londonskog West Enda, a nekoliko godina kasnije za ulogu u predstavi “The Pope’s Wedding” dramskog pisca Edvarda Bonda dobio je dve tada najprestižnije pozorišne nagrade - od kojih je jednu delio s Entonijem Hopkinsom.

U zemlji duge pozorišne tradicije njegovi uspesi i konstantni angažmani u najpoznatijim teatrima nisu prošli nezapaženo, pa je 1985. postao član prestižnog ansambla Royal Shakespeare Company.

- Sve se odigralo veoma brzo - objasnio je mnogo godina kasnije. - Na trenutke mi se činilo da sam dobio glavni zgoditak na lutriji, ali sam istovremeno bio i te kako svestan koliko truda sam uložio da sve to postignem. Jer, budimo pošteni, gluma je posao kao i svaki drugi. Jedina je razlika u tome što se od dobre glume može živeti mnogo lagodnije nego od nekog drugog dobro obavljenog posla. I, da, morate imati malo veći ego.

Tu tvrdnju najbolje potkrepljuje biografski film Aleksa Koksa “Sid i Nensi” u kojem je briljirao kao Sid Višiz, basista legendarnog pank sastava Sex Pistols. Film je prikazan na festivalu u Kanu, a Garija - koji je zbog uloge smršao više od 20 kilograma - kritičari su zasuli pohvalama. U filmskom časopisu Premiere uvršten je na 62. mesto u izboru “100 najboljih uloga u istoriji”, a kritika je sve češće o njemu pisala kao o “najboljem britanskom glumcu 20. veka”. Potpuna predanost u radu koštala je Oldmana zdravlja: gubitak težine u relativno kratkom vremenu i naporna snimanja na kojima je nemilice davao sve od sebe toliko su ga iscrpli da je nakon završetka filma završio u bolnici.

Dok se oporavljao, uz njega je bila britanska glumica Lezli Manvil, koju je upoznao dok su oboje bili članovi Royal Court Theatrea. Strasti su se razbuktale takvom silinom da su se venčali početkom 1987, nekoliko meseci pošto su iznajmili stan u Londonu. Par je 1988. dobio sina Alfija, ali idila nije potrajala: razišli su se u martu 1989. Glumac ne krije da je jedan od razloga bilo njegovo stalno opijanje.

- Alkoholizam je prokleta bolest. Verovatno samo alkoholičari sebe uveravaju da problem leži na stotinu mesta, ali nikada ne zavire na ono pravo, u vlastitu nutrinu.

Ipak, Oldman je i dalje odrađivao angažmane i dobijao laskave kritike. I ne samo to: premda nije bio holivudski tip zavodnika, svojim šarmom je privlačio žene. Sa Umom Turman glumio je u “Odabranima”, a režiser je bio Fil Joanu, s kojim je Uma tada bila u vezi. No čim se snimanje završilo, počela je da živi s Garijem, a 1990. su se i venčali.

Pokazalo se, međutim, da on teško održava dobar odnos s partnerkama, pa se njegov drugi brak završio posle 18 meseci. Razišli su se bez mnogo buke, uz dogovor da jedno o drugome nikada ništa javno ne iznose, i toga se čvrsto drže i danas.

U to doba se Oldman već bio preselio u Kaliforniju, u Los Anđeles.

- Iako su me svrstali u takozvani britanski čopor, uz Tima Rota, Kolina Firta i Danijela Dej-Luisa, te očekivali da ću se u SAD ponašati kao i većina mojih sunarodnika, pogrešili su - objasnio je. - Nije mi padalo na pamet da u Kaliforniji provodim vreme u replikama engleskih pabova i pijem pivo. Sasvim sam se lepo uklopio u novu sredinu, zavoleo vino i koktele i uživao u količini sunca koju prosečni Britanac ne upije u devet života.

Ipak, po nečemu je ostao tipični Britanac: svoj privatni život nikad nije izlagao pogledima javnosti, a u intervjuima je šturo otkrivao čak i najbanalnije podatke. Bio je, na primer, u stanju da satima priča o ulozi u filmu Olivera Stouna “JFK”, u kojem je glumio Lija Harvija Osvalda, ali na znatiželju brojnih obožavalaca koji su nastojali da saznaju poneki detalj iz njegove intime uvek je odgovarao isto:

- Biti slavan je karijera za sebe, a ja za nju nemam vremena.

Međutim, o nebrojenim nevoljama koje mu je - i privatno i profesionalno - prouzrokovao alkohol, u svakoj prilici je neočekivano spremno govorio.

- Alkoholizam je problem, između ostalog i zbog toga što se hronično prikriva - izjavio je. - Najpre se radi o stidu, koji je teško potisnuti i nemoguće je rešiti ga se, onda o obmani sebe, pa i okoline, a potom o nemoći.

Kad se 1995. našao na kraju snaga, Oldman je otišao na lečenje i podvrgao se mukotrpnom tretmanu, a u jednom intervjuu rekao je da mu je to razdoblje bilo “jedno od najtežih u životu”, ali da je “jednako ponosan na odvikavanja od zavisnosti kao i na najzahtevnije uloge u karijeri”.

Nakon lečenja pokušao je da u život unese više reda i smirenosti i stekne zdrave navike. U tome mu je uveliko pomogla Donja Fjorentino, devet godina mlađa glumica s Floride, koja se neposredno potom razvela od filmskog reditelja Dejvida Finčera. Ona i Gari su se ubrzo venčali i u avgustu 1997. dobili sina Gulivera Flina. Dve godine kasnije rođen je još jedan dečak, Čarli Džon, ali supružnici su se tada već bili udaljili. Sud je 2001. starateljstvo nad decom dodelio ocu, što je i u SAD vrlo redak slučaj, a majka je sinove mogla da viđa jednom mesečno, i to uz nadzor socijalne službe.

Oldman se posle trećeg razvoda posvetio karijeri i ostvario nekoliko odličnih uloga - simpatičnu rolu u seriji “Prijatelji”, sporednu ulogu u ostvarenju Metjua Brajta “Na vrhovima prstiju”, u kojem je savršeno odglumio patuljastog Rolfija, mladića koji pati od poremećaja hormona rasta, dok je u animiranom filmu “Božićna priča” pozajmio glas čak trima likovima.

Glumac se šalio na svoj račun tvrdeći da je najveću korist od te veštine imao njegov sin Guliver, koji je spavao kao top i nije želeo da ustane iz kreveta sve dok ga ne bi probudio glasom - na primer - Roberta de Nira ili Marlona Branda, afričkog poglavice ili francuskog seljaka, a u brojnim TV gostovanjima retko bi uspevao da, na nagovor voditelja, izbegne da demonstrira neki poseban dijalekat, jezik ili da imitira poznatu osobu.

Zadovoljan karijerom, Oldman se sedam godina nakon trećeg razvoda ohrabrio i za novi brak - s 21 godinu mlađom britanskom pevačicom i glumicom Aleksandrom Idenboro venčao se 31. decembra 2008. na privatnoj ceremoniji u Santa Barbari.

- Nisam ponosan što iza sebe imam toliko brakova, ali čovek vežbanjem postaje sve bolji - rekao je tada. Nažalost, pokazalo se da nije bio u pravu. Njegova lepa supruga zatražila je razvod 9. januara 2015, a postupak se, kao i u njegovim prethodnim brakorazvodnim parnicama, odvio tiho, bez skandala.

I kad se već činilo da mu je dosta brakova, prošle godine je nenadano, na setu “Najmračnijeg časa”, za vreme pauze zaprosio spisateljicu Žizel Šmit, s kojom je tada bio u vezi. Žizel je pristala pa su se venčali 17. septembra 2017. na imanju Garijevog menadžera i prijatelja Daglasa Urbanskog.

- Možda me Čerčilova veza sa suprugom Klementinom inspirisala, ko zna - izjavio je. - Bio sam duboko pod utiskom njihove povezanosti, posebno nakon što sam pročitao kako je Vinston rekao da bi, da je on neko drugi, voleo da bude drugi muž gospođe Čerčil. Ljubav je, zaista, najlepša stvar na svetu.