Buran život slavnog baletana i velikog zavodnika Mihaila Barišnjikova: Bio sam mamin sin

Genijalni plesač iz Rige, koji je karijeru izgradio u Americi, jednako poznat po brojnim ulogama i burnim ljubavnim aferama, slavi 70. rođendan i ne prestaje da nastupa: na svetskoj turneji izvodi monodramu posvećenu prijatelju, pesniku Josifu Brodskom

Mihail Barišnjikov, možda najveći plesač svih vremena, 27. januara napunio je 70 godina, a premda ga je želja za slobodnim umetničkim izražajem već odavno odvela u Ameriku, ovaj rođendan je dočekao kao državljanin svoje rodne Letonije.

- Onih prvih 16 godina koje sam proveo u Letoniji postavilo je temelj mom životu. Upravo tamo sam se upoznao s umetnošću i otkrio svoju sudbinu izvođača na pozornici, a u Rigi i danas nalazim umetničko nadahnuće - napisao je Barišnjikov u molbi letonskom parlamentu, koji mu je u proleće prošle godine ispunio tu želju pa sad slavni baletski igrač ima dvojno državljanstvo: i svoje domovine i ono Sjedinjenih Američkih Država, gde je stigao 1974. kad je, kao zvezda lenjingradskog baleta Kirov na pozajmici Boljšoj teatru, tokom turneje po Kanadi odlučio da napusti Sovjetski Savez i profesionalnu karijeru nastavi na Zapadu.

I dok su u Rusiji i Letoniji ljutito reagovali, ogorčeni što je napustio zemlju koja ga je školovala, baletske trupe u celom svetu počele su da se nadmeću ko će mu dati bolju ponudu, i da među svojim plesačicama traže prikladnu partnerku za talentovanog Rusa visokog samo 166 centimetara (neki tvrde 168). On je na kraju odabrao American Ballet Theatre u Njujorku, gde je ubrzo nastupio u nizu projekata, kao što su “Giselle”, “Coppelia", “La Sylphide” i mnogi drugi.

Poznat po tome da vrlo brzo uči, Barišnjikov je uspešno savladavao nove baletske role, čak 25 u prve dve godine u Americi, i život mu se iz korena promenio: za razliku od uštogljenog Kirova, plesao je u savremenim baletima i sarađivao s nekonvencionalnim koreografima poput Tvajle Tarp, a dok je u Rusiji nastupao pet ili šest puta mesečno, u novoj zemlji je na pozornicu izlazio četiri ili pet puta nedeljno.

- Tempo života strahovito mi se ubrzao - izjavio je baletan, kojem je to očito odgovaralo; kako je pričala jedna od njegovih prvih učiteljica baleta, još od detinjstva nije mogao mirno da sedi na mestu.

U Sovjetski Savez nije hteo da se vraća, i to je često naglašavao. No 1997, šest meseci pre nego što je napunio 50 godina, ipak je odlučio da prihvati poziv da nastupi u Letonskom narodnom pozorištu u rodnoj Rigi, gde je stigao s partnerkom, bivšom balerinom Lisom Rajnhart, i dvoje od svoje četvoro dece, tad osmogodišnjim sinom Petrom i 16-godišnjom Aleksandrom, čija je majka glumica Džesika Lang. Pokazao im je kuću u kojoj je odrastao u socijalnom stanu.

- U tom stanu je živelo pet porodica. Majka i otac imali su jednu sobu u kojoj smo jeli i boravili, a u drugoj sobici, u koju su mogla da stanu samo dva kreveta, spavali smo moj polubrat Vladimir i ja. U ostalim sobama bile su druge porodice, ukupno petnaest ili šesnaest ljudi. A stan je imao jednu kuhinju, jedan ve-ce, jedno kupatilo. Ali nikad nije bilo tople vode pa smo Vladimir i ja išli s ocem u javno kupatilo - ispričao je Mihail deci.

Kad su poželeli da uđu u zgradu i vide stan, odbio je; uspomene su još budile previše jake emocije.

Posle Drugog svetskog rata među Rusima raznih profesija koji su došli u baltičku republiku Letoniju, nasilno pripojenu Sovjetskom Savezu, bio je i Nikolaj Barišnikov, vojni oficir kojeg su poslali u Rigu da predaje topografiju na Vazduhoplovnoj akademiji. S njim je došla i supruga Aleksandra, sa sinom Vladimirom iz prvog braka, a u Rigi im se 1948. rodio zajednički sin Mihail. Brak nije bio srećan: Nikolaj je bio strog i hladan, dok je senzibilna Aleksandra obožavala balet i operu i vodila mlađeg sina u pozorište.

- Bio sam mamin sin - priznaje Barišnjikov.

Majka ga je upisala u baletsku školu kod svoje prijateljice, gde je dečak brzo pokazao izuzetan talenat i sa samo 11 godina su ga primili na državnu baletsku akademiju. U leto sledeće godine Aleksandra ga je odvela u posetu baki u Rusiju, a ona se vratila u Rigu i obesila se u kupatilu socijalnog stana. Nedugo potom otac se ponovo oženio i Mihail je morao da potraži novu porodicu. Od toga, međutim, nikad nije pravio veliku dramu.

- Nije sve kao u romanima Čarlsa Dikensa. Kad izgubite roditelje u detinjstvu, to je životna činjenica, a ljudska bića poseduju neverovatnu sposobnost preživljavanja. Majka mi se ubila, oca zapravo nikad nisam poznavao. I šta sad? Jesam li zbog toga drugačiji? Treba li za sva sranja u životu optužiti roditelje? Ni slučajno - rekao je u jednom intervjuu i dodao: - Imao sam sreću jer sam se zaljubio u ples.

Mnogo vremena provodio je kod svoje učiteljice baleta Erike Vitine i njene porodice, a kad se sa 16 godina preselio u Sankt Peterburg, tadašnji Lenjingrad, gde su ga primili na Akademiju Vaganova, došao je pod okrilje poznatog pedagoga Aleksandra Puškina i njegove supruge Ksenije Jurgensen, bivše balerine Kirova.

Barišnjikov je bio radoholičar, vežbao je po ceo dan, a noću spavao na drvenoj dasci jer se nadao da će mu to pomoći da poraste. Bio je zabrinut zbog svog niskog stasa, što bi ga u strogom sistemu ruskog baleta osudilo da pleše sporedne, često komične likove. No, Puškin je bio uveren da je Mihail materijal za glavne role, a učenik je to i dokazao kad je na diplomskoj predstavi 1967. oduševio prepuno gledalište Kirova izvođenjem slavnog pas de deuxa iz romantičnog baleta “Gusar” i odmah bio primljen kao solista u Balet Kirov, gde je zablistao u klasičnim produkcijama.

Nakon što je osvojio zlato na takmičenju u Bugarskoj, potom i zlato na međunarodnom baletskom takmičenju u Moskvi, Barišnjikov je, zahvaljujući svojoj fantastičnoj tehnici i izražajnom nastupu, postao najslavniji sovjetski plesač. Ali u Kirovu je u to doba vladala atmosfera straha i doušništva, uloge su se često dobijale ne po talentu nego po političkoj liniji, dok je repertoar bio vrlo konzervativan. Ipak, Mihail nije razmišljao o begu na Zapad sve dok ga na to nije podstakao lanac događaja: prvo je umro njegov učitelj Puškin, zatim je njegova koleginica Natalija Makarova - s kojom je jedno vreme bio i u vezi premda je ona bila osam godina starija od njega i udata - prebegla na jednom gostovanju u Londonu. U Kirovu su nakon toga uveli još strože mere, a Barišnjikov je neprestano bio pod nadzorom KGB-a, pa je u želji za političkom i umetničkom slobodom na završetku turneje po Kanadi s Boljšoj teatrom umesto u službeni autobus koji je vozio na aerodrom, uskočio u automobil koji ga je čekao u Torontu i oprostio se od Sovjetskog Saveza. Bilo mu je tada 26 godina.

- Da je ostao u Rusiji, Barišnjikov bi sad bio ruina, i telesno i duševno. Fizički zbog alkohola, mentalno zbog one mešavine nemoći i cinizma koja tamo nagriza sve - rekao je jednom pesnik Josif Brodski, dok je Mihail kratko komentarisao u jednom intervjuu: - Ja sam individualista, a tamo je to zločin.

U godinama koje su sledile plesao je u American Ballet Theatreu, sarađivao jednu godinu s Džordžom Balanšinom u New York City Balletu, a onda je postavljen za umetničkog direktora American Ballet Theatrea, i na tom mestu je ostao sve do 1989. U tom razdoblju je postao ne samo najveća baletska zvezda - kritičar Njujork tajmsa nazvao ga je najsavršenijim igračem svih vremena - nego i seks-simbol i selebriti. Osim što je kao plesač izvlačio ono najbolje iz modernih koreografa kao što su Tarp, Pol Tejlor, Mark Moris, Džerom Robins i drugi, te uneo novi život u klasični balet, fotogenični Barišnjikov je snimao i televizijske specijale zahvaljujući čemu je široka publika imala priliku da vidi njegove neverovatne skokove pri kojima je izgledao kao da lebdi u vazduhu. Nastupao je i na Brodveju s Lajzom Mineli (s kojom je, naravno, bio i u vezi), a pokazao se i kao talentovani filmski glumac pa je bio nominovan za Oskara za ulogu u filmu “The Turning Point”, gde mu je partnerka bila En Bankroft, i za Zlatni globus u “Belim noćima”, u kojima je glumio sa Izabelom Roselini.

Pritom je plavooki Rus sa šarmantnim naglaskom vodio uzbudljiv ljubavni život koji su mediji pomno pratili. Nakon što je u Americi nastavio da se viđa s Makarovom, kao i s bogatom udatom damom koja mu je pomogla da prebegne, sredinom sedamdesetih upustio se u strastvenu vezu s Gelsi Kirkland, 22-godišnjom balerinom koju je pozvao da mu bude partnerka na sceni, ali i u krevetu. Opterećena savršenim izgledom i izmučena napornim probama na kojima je perfekcionista Barišnjikov insistirao, Gelsi se izgladnjivala, klistirala i povraćala, uz to je i ubrizgavala sebi kravlji urin i drogirala se kokainom, pa je čak nakratko odustala od baleta. Posle je sve to opisala u šokantno iskrenoj autobiografiji, u kojoj je navela i kako ju je Mihail često, dok su po celu noć vodili ljubav, terao da glumi sluškinju i njegovu igračku. On je izjavio kako knjigu nije čitao - niti to namerava da uradi.

S glumicom Džesikom Lang upoznao se 1976. kad se ona oporavljala od filma “King Kong”, komercijalnog hita koji je dobio užasne kritike. Kako je tad još loše govorio engleski, prvi jezik na kojem su se sporazumevali bio je francuski, a i u njihovoj vezi je bilo nekog francuskog, evropskog šmeka. Premda su ih bez sumnje vezivala snažna osećanja, baletan i glumica živeli su svako u svom stanu na Park aveniji i retko se zajedno pojavljivali u javnosti, ali zato su često provodili vreme u njenoj kući na jezeru u Viskonsinu, ili u njegovoj vili u Konektikatu gde su uživali u ribolovu, pucanju u glinene golubove i dugim šetnjama s pudlicom Mišom. S druge strane, zavodnik Barišnjikov nije odustao od drugih žena, dok je Langova, zvezda filma “Poštar uvek zvoni dvaput”, još bila u braku s fotografom Pakom Grandeom.

No, nedugo nakon što im se 1981. rodila Aleksandra, koja je ime dobila po Mihailovoj majci, i kad je izgledalo da će se par napokon skrasiti u kući u Snidens Landingu u državi Njujork, koju je baletan tada kupio kao da misli tu da podiže porodicu, Džesika je upoznala harizmatičnog glumca i pisca Sema Šeparda i doslovno pobegla s njim. Barišnjikov je tada već bio u vezi s balerinom Lisom Rajnhart i to je Langova znala, ali ipak, kad mu je telefonirala da mu kaže da ga ostavlja i odlazi sa Šepardom, Mihail se zaprepastio.

- Samo mi je spustio slušalicu i nismo razgovarali pune dve godine - seća se glumica.

Kasnije su uspeli da uspostave prijateljske odnose. A s Lisom se večiti neženja Barišnjikov na­­pokon i venčao, ali u tajnosti, i to tek 2006, kad su već imali troje dece: danas 28-godišnjeg Pitera Endrua koji se bavi fotografijom, Anu Katerinu, 25-godišnju glumicu poznatu po ulozi u drami “Manchester by the Sea”, i 23-godišnju Sofiju-Luizu. Kako su deca odrasla i otišla na studije ili se osamostalila, Mihail i Lisa prodali su prostranu kuću u Snidens Landingu te se sa svoje tri mačke preselili u 1,4 miliona dolara vredan stan u Njujorku, gde je neumorni plesač 2005. na Menhetnu otvorio vlastiti umetnički centar namenjen koreografima i igračima, ali i svim drugim umetnicima iz celog sveta koji tamo mogu slobodno da rade i istražuju.

On sam ne prestaje da radi. Nakon što je otišao iz American Ballet Theatrea osnovao je plesnu kompaniju White Oaks s kojom je u 12 godina naručio i izveo 43 nova baletska dela, a potom je vlastiti novac uložio u Centar Barišnjikov.

- Ne podnosim autoritet i volim sam da pravim svoje greške - izjavio je jednom.

S vremenom se okrenuo i dramatizacijama pripovetki velikih ruskih pisaca kao što su Ivan Bunjin, Čehov i Danil Harms, dok je sasvim novi zvezdani status stekao kao Aleksandr Petrovski, Kerin Rus u seriji “Seks i grad”.

- Ne znam zašto sam prihvatio tu ulogu. Moja žena je mislila da bi mi moglo biti zanimljivo. A možda je to kao u onom vicu: stari umorni crv baci se u tanjir špageta jer misli da se tamo orgija! - sa smeškom je jednom izjavio Barišnjikov, koji priznaje da su mu svakodnevna snimanja bila vrlo naporna, ali ne žali se jer je s jedne strane skupio nova sredstva za svoj centar, a s druge osvojio novu publiku koja će se preko njegovog lika u seriji zainteresovati za balet.

On je nastavio da pleše dugo nakon što se baletski igrači obično povlače u penziju, uprkos tome što je imao dvanaestak operacija, uglavnom na kolenima. No pre četiri godine je rekao kako više ne misli da pleše pred publikom - ali nastupa u monodrami posvećenoj prijatelju Josifu Brodskom. Voli da igra golf i lovi ribe, a i dalje redovno vežba, sa sebi svojstvenom disciplinom.

- Savršenstvo je nedostižno. To vam je kao u golfu. Ali dok god gori svetlo u prozoru, možete sanjati o sledećem koraku, o tome kako da poboljšate ovaj dan ili da budete zanimljiviji sutra nego juče. Moj prijatelj Brodski je govorio: “Budi dobar”. Prema sebi, prema drugima, prema svemu što radiš. To je merilo prema kojem treba živeti. Ne gubi vreme. Budi zanimljiv i zanimaj se za sve.

 

Prijateljstvo s Brodskim

Mihail Barišnjikov i pesnik Josif Brodski, koji je iz SSSR-a emigrirao 1972. nakon montiranog procesa u kojem su ga optužili za ‘društveni parazitizam’, upoznali su se u Njujorku, gde su obojica završila. Postali su dobri prijatelji i razgovarali su gotovo svaki dan, često šetajući uz reku Hadson, a zajedno su i uložili novac u ruski restoran Samovar u 52. ulici, u koji su rado zalazili brojni umetnici zbog ukusnih ruskih specijaliteta, dobre votke i prijatne atmosfere. Prijateljstvo Barišnjikova i Brodskog, koji je 1987. dobio Nobelovu nagradu za književnost, potrajalo je sve do pesnikove smrti 1996.

- Umro je mlad, sa samo 55 godina. Bojao se smrti, ali iako je znao da mu je srce slabo, pušio je i jeo šta je hteo. Nije mogao da radi bez cigarete - rekao je Barišnjikov, koji je pre tri godine pokojnom prijatelju posvetio monodramu ‘Brodski/Barišnjikov’ u kojoj čita pesnikove stihove na izvornom ruskom.

Premijerno prikazana u Rigi, predstava i sad gostuje po svetu pa će tako ovih dana biti prikazana u Torontu.

Ples uhvaćen kamerom

Mihail Barišnjikov se dvadesetak godina bavi fotografijom, a najdraži motivi su mu plesači u pokretu.

- Srećom poznajem gotovo sve igrače i koreografe pa mi dopuštaju da im budem blizu na probama i predstavama - rekao je Barišnjikov, koji je svoje radove, nalik na slikarska platna, izlagao u mnogim galerijama širom sveta.

- Ljudi me pitaju jesam li prestao da plešem i ja kažem: ne sasvim. Radim ovo. Dok ih snimam, imam osećaj da plešem s njima. U sebi sam još plesač i na neki način plešem kroz ove slike - objašnjava Mihail.

Kćerka slavnih roditelja

Šura Barišnjikov rođena je kao Aleksandra, ali sad se uglavnom predstavlja nadimkom Šura. Odrasla, kako sama kaže, ‘svuda’, jer ju je mama Džesika Lang vodila sa sobom na snimanja, učila je balet do 13. godine, u srednjoj školi se bavila jahanjem, hokejom na travi i atletikom, a onda se na fakultetu okrenula savremenom plesu i glumi. U potrazi za stabilnošću, koja joj je očigledno nedostajala u detinjstvu, udala se vrlo mlada i rodila dve kćerke, potom se razvela i za život, između ostalog, zarađivala kao kuvarica i dizajnerka enterijera. Dugo je oklevala da nastupa kao plesačica ili glumica jer nije želela da bude u senci slavnih roditelja, ali pre dve godine napokon se odvažila te osnovala vlastito malo plesno pozorište i nastupila u nekoliko predstava i mjuzikla.

- Niko mi nije ništa branio osim mene same. Roditelji nikad nisu vršili nikakav pritisak na mene. I sad sam odlučila da prihvatim sve čega se bojim. Znam da sam rođena da istražujem - rekla je Šura, koja sada predaje na univerzitetu Braun.