Miroljub Vučković: Moje putovanje u Kalkutu

Poznati filmski radnik u trećem najvećem gradu u Indiji sreo se sa životom u raskošnim kolonijalnim građevinama, u kojima su muzeji i najbolji hoteli, ali i sa uličnom atmosferom gde ljudi od svega što im je potrebno da prenoće imaju samo dva kvadratna metra pločnika

Pre desetak godina zajedno sa Ansuom Surom, direktorom Festivala u Kalkuti (sada se taj grad zove i Kolkata), bio sam član žirija Filmskog festivala u Kairu. Pored sličnosti u filmskom ukusu, što je olakšavajući momenat prilikom donošenja odluka o nagradama, u slobodno vreme prijatno smo ćaskali. Moja supruga i ja bili smo poprilično dobro opremljeni za hladne novembarske dane u Kairu, dok su Ansu Sur i njegova žena bili tradicionalno bengalski odeveni, za temperature iznad 20 stepeni Celzijusa. Ljubazno smo ponudili pulovere i tople stvari koje smo imali i zagrejali naše nove indijske prijatelje. Ne samo kao zahvalnost za tople reči i odeću, posle druženja u Kairu u dva navrata usledili su pozivi da posetimo Kalkutu. Nažalost, pune dve godine nismo bili u prilici da budemo gosti festivala. Kasnije je Ansu Sur preuzeo rukovodeće mesto filmske fondacije Satjadžit Raj, zatim je penzionisan, pa su pozivi izostali. Sve do prošle godine, kada me je novo festivalsko rukovodstvo pozvalo da budem gost, što je nešto kasnije preinačeno u poziv za učešće u žiriju. Predsednica žirija bila je Ješim Ustaoglu, izuzetna rediteljka iz Turske, nagrađivana na festivalima u Berlinu, San Sebastijanu, Antaliji, koja je jedne godine bila u Festovom žiriju.

Aerodrom-galerija

Let iz Evrope u Kalkutu nije direktan, obično je prva vazdušna luka Nju Delhi, zatim Bangalor ili Mumbaj (nekada Bombaj). Sleteli smo na novi aerodrom u Mumbaju, koji je koncipiran kao moderna likovna galerija - sa otmenim salonima, skulpturama i slikama koji su tu da opuste putnika na dugim putovanjima. Imali smo poprilično vremena da uživamo u arhitekturi i dizajnu ovog aerodroma, jer sa njega uglavnom poleću i sleću avioni na transkontinentalnim letovima, a srazmerno retko domaći. Posle trinaestak sati u vazduhu, ne računajući zadržavanja u tranzitu, sleteli smo u Kalkutu. Nov aerodrom, lep ali ne toliko kao onaj u Mumbaju.

Pogled iz vazduha

Pri sletanju, kada sam se probudio, preda mnom se ukazao pogled na centralni gradski park, dva mosta preko reke Hugli, aveniju na kojoj su Indijski muzej i zelenilom osenčen Memorijal kraljice Viktorije. S obzirom na obaveze u žiriju, jer smo doputovali dan pošto je festival otvoren, ispostavilo se da je udaljeni pogled iz vazduha na Memorijal kraljice Viktorije jedino što sam od ovog spomenika video, uprkos tome što je hotel u kojem smo odseli bio u njegovoj neposrednoj blizini.

Šume na spratovima

Skoro u svim zgradama u centru Kalkute samo osnovni sprat, onaj u nivou ulice, pokazuje znake života. Sve iznad prizemlja u davno sagrađenim, nekada nakinđurenim a danas veoma oronulim zgradama, nenastanjeno je. I sakriveno iza metalnih rešetki koje čuvaju prostor od mogućih akcija provalnika, ili ograđeno čeličnim mrežama koje sprečavaju da se fasade iznenada “ne poklone” slučajnim prolaznicima i zauvek ih preklope. Najčešće su viši spratovi plodno tlo za visoko rastinje koje džiklja ka nebu. Te bujne šume su legitiman deo urbane Kalkute.

Vodopad u kancelariji

Nekoliko građevina u centru nije obraslo drvećem, njihove fasade su uređene i negovane, a među njima su Indijski muzej, sedište automobilske industrije Tata, konzulat Sjedinjenih Američkih Država, hotel Oberoi, Nehruov dečji muzej i Nadan centar, u kome se održavao Festival. Pokrajinska i gradska vlast, bez obzira na karakter, da li je levo ili desno orijentisana, dobro zna da narodu treba udovoljiti da vidi filmove iz Bolivuda, ali i one izazovnije, koje promoviše festival. Zato je Nadan centar, koji se do 2011. nije izdvajao iz pejzaža višespratnih šuma, sa vodopadima koji su obilato tekli po stepeništima njegovih dvorana, sada sala za prikazivanje filmova, sa filmskim i audio arhivom, prostranim kancelarijama i holovima - na inicijativu energične premijerke Zapadnog Bengala gospođe Mamata Benardži rekonstruisan je i vraćen mu je stari sjaj.

Raskoš

Oberoi Kolkata jedan je u lancu ekskluzivnih hotela koji su razmešteni na indijskom potkontinentu. Enterijer uređen u engleskom tradicionalnom stilu, vegetarijanska i kuhinja bazirana na mesu i plodovima mora (Zapadni Bengal je izuzetak u indijskoj gastronomiji jer nudi i jela od ribe), sve zavodljivo začinjeno, pa rafinirani kolači od penastih derivata mleka u slatkom sirupu, dopunjeni probranim biserima međunarodne kuhinje, činili su boravak u hotelu praznikom za hedoniste. Već po napuštanju ove stabilne tvrđave gostoprimstva, njenog atrijuma sa modrim bazenom i moćnim palmama, na prenaseljenim ulcama moglo je da se nađe skoro sve to što i u hotelu, ali srazmerno skromnije, u zavisnosti od toga u kom delu Kalkute je pronađeno.

Dan i noć

Za posetioce koji odsedaju u nekom hotelu lanca Oberoi i sličnih, takođe visokih kategorija, osnovni utisak je da grad živi danju i da se skoro sve aktivnosti njegovih žitelja odvijaju na ulici: od buđenja, umivanja, pranja i sušenja rublja, do druženja i obavljanja poslova. Uveče život na ulicama jenjava, ulične tezge se zatvaraju, bale sa robom zavezuju, otvaraju se improvizovani kreveti i umorni prodavci tonu u san. Oko njihovih postelja nema najlon kesa, samo poneka bara, mrlja od blata i poneka domaća životinja koja protrči do sledećeg otvora u zidu.

Pesnikova postelja

Pored novog mosta na reci Hugli, jedna od najimpresivnijih znamenitosti Kalkute je Hram boginje Kali, kao i rezidencija najvećeg indijskog pesnika Rabrindranata Tagorea. Ovaj muzej čuva originalne predmete koje je koristio i postelju poslednjeg pesnikovog uzdaha, i jedan je od najupečatljivijih spomenika građanske arhtekture Zapadnog Bengala. Istovremeno je mesto na kome su povremeno izložena likovna dela i pokloni vezani za poeziju Rabindranata Tagorea.

Osim impresivnih boja, raznoraznih radnji sa tekstilom, hranom, voćem, berbernica, prodavnica veličine ormara sa raznim kućnim potrepštinama, Kalkuta je grad koji ima privlačne rezidencijalne četvrti, ali i favele kroz koje protiču potoci koji su izvor života i, zbog surovih higijenskih uslova, razlog za prerani odlazak iz života za okolne stanovnike. U jednoj rečenici, ono što najviše uzbuđuje, začuđuje i fascinira u Kalkuti jeste to da u uslovima haotične prljavštine hodaju izuzetno čisti i uredni ljudi. Ne može se videti niti jedan zaprljan sari, niti jedan štrokav tradicionalni indijski šorts lungi ili kurta košulja.