Ispovest Ivana Zablaćanskog: Tata me uvek čuva

Mladi glumac otkriva kako se oseća kad izađe na scenu Pozorišta na Terazijama na kojoj je blistao njegov otac Milenko, koji je tragično nastradao u saobraćajnoj nesreći pre deset godina

Pre deset godina, 22. januara 2008, sa životne i umetničke pozornice sišao je Milenko Zablaćanski. Otišao je naglo, bez najave, u 52. godini. Preminuo je od posledica povreda nakon teške saobraćajne nesreće kod Čajetine. I dok se i dalje divimo njegovom talentu i veštini, sin Ivan Zablaćanski (28) nagoveštava da će ga dostići. Svaki put kad izađe na scenu Pozorišta na Terazijama, u kojem je glumio i Milenko, oseća da ga otac gleda, štiti i čuva.

- Svestan sam toga da me on ne gleda iz publike kad izlazim na pozornicu, ali uprkos tome uvek me prožme snažan osećaj da me odnegde vidi. Kako god to zvučalo, verujem da me čuva i štiti. I uvek negde u svojoj glavi znam kome posvetim većinu predstava. Imam apsolutnu maminu podršku, iako zna da udeli i negativnu kritiku, ali uz njenu, osećam podršku i od oca. To je valjda i normalno, bavim se istim poslom, koračam hodnicima kojima je on prolazio, otvaram ista vrata, radim sa istim ljudima.

PORODIČNA ‘KRAĐA’

Glumački talenat, koji je nasledio od oca, svi primećuju i komentarišu.

- Kad sam se kao dete javljao na telefon, svi su mislili da je slušalicu podigla moja majka Snežana, a kasnije, kad sam mutirao, moj tata Milenko. I danas mi ponekad kažu da im se učini da su čuli Milenka kad ja progovorim. Smatram da je to normalno. Logično je da deca nasleđuju mimiku svojih roditelja, upijaju njihovo ponašanje i pokrete. Ko zna šta sam ja sve “pokupio” od Milenka tokom odrastanja. Pa i boju glasa. Verujem da ličimo, više u pokretima nego fizički. Svakako da kao glumac želim da budem jedinstven, ali je neminovno da sam kao neko ko je rastao pored njega i gledao ga u pozorištu toliko puta dosta “pokrao” od njega. I to je dobro. Majkl Kejn je izrekao jednu fenomenalnu rečenicu: “Ako vidite da je neko uradio nešto dobro, ukradite to od njega jer i on je sigurno to od nekoga ukrao”.

Zahvaljujući snimcima mlađi Zablaćanski ima privilegiju da, makar na ekranu, vidi svog oca kad god poželi.

- Kao dete na njega sam gledao kao na tatu koji se pojavljuje na televiziji ili radi u pozorištu, nisam išao dalje od toga. Otac mi je, kao i svakom klincu, bio idol, uzor, “tata heroj”, ali kad sam ušao u ovaj posao, počeo sam da obraćam pažnju i na njegovu glumu, da primećujem detalje u njegovom glumačkom izrazu. Danas mi je drago kad ih uočim, znam da se oduševim tim njegovim finesama.

Milenko je znao da će Ivan krenuti njegovim putem.

- Roditelji me nisu sprečavali u nameri da upišem glumu. Otac možda nije znao u kojoj meri ja to želim, ali me je savetovao da probam. Nisam siguran da me je shvatao ozbiljno, verujem da se malo i pribojavao toga jer je posao glumca neizvestan. Uprkos tome što su nam oba roditelja umetnici, brat i ja nismo oskudevali ni u čemu, a mogu samo da zamislim kroz šta su i moji ali i svačiji roditelji prolazili tokom devedesetih.

Mnogo epizoda i razgovora iz zajedničkog života sa ocem pamti. Da može danas da popriča sa njim, kaže da bi ga sigurno mnogo toga pitao o glumačkoj veštini, a voleo bi i da zajedno odu na skijanje.

- Mnogo toga znam o njemu, dosta sam saznao i od ljudi iz posla, malo-malo pa dođe neko i ispriča mi nešto. Da je živ, verujem da bismo dosta razgovarali o glumi, jer to je nešto o čemu nismo stigli da pričamo. Zvao bih ga i da ide sa mnom na skijanje. Zahvaljujući njemu danas se aktivno bavim tim i jedva čekam da uhvatim neki slobodan trenutak i odem na Zlatibor. Ima jedna zanimljiva skijaška epizoda iz našeg života. Prvi put sam, na njegov nagovor, stao na skije sa 14 godina. Dugo smo se prepirali oko toga jer to nikako nisam želeo da naučim, a onda me je on jednog dana izvukao iz sobe i poslao u grupu kod instruktora koji je, naravno, obučavao malu decu. Sva su mi bila do struka i bilo me je sramota da stojim među njima. Tad sam bio u pubertetu, mislio sam da sam strašno veliki i hteo sam u zemlju da propadnem. Brzo sam “proskijao” i još brže mu rekao hvala za to. On nije skijao, ali je očigledno znao koliko je to dobro. Ma, i kad odem tri dana na skijanje, to me ispuni energijom za celu narednu godinu.