Arčibald Rajs iz "Senki nad Balkanom": Razotkrivanje Nikole Ristanovskog

Četrdesetosmogodišnji dramski umetnik, koji je uspešno dočarao lik Arčibalda Rajsa u ‘Senkama nad Balkanom’, voleo bi da glumi sa Denijelom Dej-Luisom, u kafanu odlazi da bi se glupirao, a najčešće se opušta uz ‘džejmison’

Istorijski lik koji biste voleli da tumačite?

- Nikad nisam razmišljao o tome. Mnogo je ljudi kojima se divim, ali mi nije palo na pamet da poželim da ih oživim.

Da li biste prihvatili ulogu u Holivudu?

- Zbog načina na koji se bavim ovim poslom, mislim da je nemoguće da tamo ostanem svoj. Morao bih da se pretvaram da sam neko neko drugi, što mi veoma teško pada. Naporno je, a i ne umem.

Glumac kome se divite?

- Denijel Dej-Luis, zbog temeljnosti i želje za igrom. Čak i kad je nešto najkompleksnije, kod njega se to vidi, što je meni blisko. Takvu produkciju ne bih odbio.

Pozorište, film ili televizija?

- Još 20 godina ću odgovarati pozorište. Verovatno ću tek kad prevalim 70. godinu navijati za film.

Šta je precenjeno u današnjem svetu?

- Instant stvari, do kojih se lako dolazi. Novac, čak i moć. Ovaj svet je pun samopouzdanja, i to neosnovanog, i to postaje bolest čovečanstva. Sve nasuprot tome ostaje na marginama. Ta vrsta samopouzdanja je nešto što me užasava.

Koju osobinu najviše cenite?

- Integritet u bilo kom smislu, a istovremeno i lojalnost. Te dve stvari u dobrom balansu stvaraju ličnosti koje me uvek interesuju. I nepretencioznost.

Veština koju ste najteže savladali?

- Srpski jezik. Divim se ljudima koji imaju veštine, to je ono što me često zaista oduševi nasuprot umetnosti. Iza umešnosti stoji hiljadu sati truda, želje, poriva, maštanja, a umetnost se samo ponekad može dodirnuti. Spoj te dve stvari je verovatno idealna kombinacija.

Za šta niste dovoljno hrabri?

- Da prestanem da se bavim glumom. Ne smatram sebe previše hrabrim, ali neke okolnosti ipak pokazuju suprotno. Treba definisati hrabrost, živeti i raditi svoj posao, brinuti o ljudima, biti dosledan, konsekventan, ne mrzeti druge, prihvatiti izazove, razgovarati.

Šta biste bili da niste glumac?

- Sve što bi moglo da zadovolji kreativnost, potrebu u izazovima, da nekoga načini srećnim. Mogao bih da prodajem cipele. Volim da ono što radim ima nekakvog smisla, jer u suprotnom svaki rad, ako iz njega ne proizilazi i tvoje i zadovoljstvo nekih drugih ljudi, postaje mučenje.

Jeste li zlopamtilo?

- Nisam. Znam da planem, mnogo stvari može da me iznervira, nepravda pre svega, nasilje možda čak i više. Za sve ostalo imam razumevanja.

Šta vas uvek nasmeje?

- Ljudska jednostavnost, obične stvari, pa čak i glupost, koja može biti opasna, ali vrlo često zna da ima u sebi neverovatan šarm. Zaista je neodoljiva, ako nekome direktno ne šteti, i neretko o čoveku otkriva mnogo više nego pamet.

Uz koje pesme lumpujete u kafani?

- To mogu da budu pesme vrlo sumnjivog kvaliteta. Kafana je institucija, nije muzej, i tako se treba i ponašati. Ona je mesto gde se treba glupirati, podeliti s ljudima elementarnu radost i glupost.

Šta uvek imate u frižideru?

- Nemam neku namirnicu za koju sam posebno vezan.

Da li ste gurman?

- Jesam, mada imam periode i kad se ponašam potpuno suprotno.

Crveno ili belo vino?

- Crveno, posebno zimi. Ali najpre “džejmison”.

Šta biste poneli na pusto ostrvo?

- Strašno je što više nema pustih ostrva. Poveo bih najbliže ljude, ne bi mi bilo potrebno ništa drugo.

Najveći peh na sceni?

- Bilo ih je dosta, ali volim da imam kontrolu i nad time. Stalno pravim pretpostavke šta sve može da krene naopako. Znam da je to veliko breme, ali u principu uvek spremim bekap za mnogo situacija i na sceni i van nje, što nije uvek lako. Morate imati izvesnu dozu sreće, jer postoje stvari koje ne želim čak ni da zamislim.

Čega se najviše plašite?

- Pomisli da imam prava da upravljam drugim ljudima, da ću ponekad doći u situaciju da moram da budem u toj poziciji. To mi je svakodnevni strah, jer vidim šta sve to donosi. Vlast nad drugim čovekom u suštini je neprirodna.