Jelena Ivanović i Branislav Tomašević: Za sreću je potrebno petoro

Da porodični život poznatih i uspešnih može biti skladan i lišen trzavica svedoči primer nekadašnjeg top-modela i vrhunskog glumca koji su svojim sinovima Dušanu, Bogdanu i Stefanu kreirali idealni ambijent za odrastanje

Jelena Ivanović Tomašević (38), nekadašnja manekenka i vlasnica modne agencije “Model Scouting Office”, i njen suprug, glumac Branislav Tomašević (39), podjednako su uspešni na profesionalnom i na privatnom planu. Porodični sklad i međusobnu ljubav učvrstila su njihova tri sina, Dušan (11), Bogdan (8) i  dvogodišnji Stefan. Kako izgleda život s tri mališana različitih uzrasta, od kojih dvojica imaju i školske i vanškolske aktivnosti, i kako uspešno pomiriti posao i privatan život, za Gloriju otkriva ovaj poznati par.

- Mudri ljudi su odavno rekli da treba živeti u sadašnjosti, odnosno u trenutku, a ja sam to shvatila tek kad sam dobila treće dete - priznaje Jelena, kojoj je na poslednjoj Nedelji mode u Parizu odata velika počast od strane modne kuće Issey Miyake. - Jedino na taj način stvari zapravo dođu na svoje mesto: kada se bavim isključivo onim što je u datom momentu preda mnom. Dok sam na poslu, ne mislim o deci, a kad sam s decom, potpuno sam im posvećena. Sve eventualne nepredviđene situacije i probleme rešavamo u hodu, a svi imamo dobru volju da jedni drugima izađemo u susret. Ako Bane treba da igra predstavu, naravno da će to biti prioritet. Isti slučaj je i ako ja negde moram da otputujem zbog posla. Na zidu nam stoji veliki porodični kalendar gde beležimo najvažnije obaveze, ono što mora da se završi, i tako se uklapamo svi zajedno. Deca pored škole imaju i treninge, Dušan fudbala, a Bogdan džudoa, idu i na jezike, kao i na mentalnu aritmetiku koja se radi po istočnjačkim metodama.

AUTOMOBILČIĆI

Stariji sinovi su odlično prihvatili mlađeg brata i lepo se ophode prema njemu, otkriva Jelena.

- Dušan i Bogdan nam pomažu oko Stefana i počeli su i da se igraju zajedno. Stefanu su starija braća idoli, stalno gleda šta rade i trči za njima. Njegovo odrastanje u velikoj porodici je sjajno. Vrlo brzo se uklopio i u vrtić, a gde god da odemo, kao i stariji dečaci, prihvata drugu decu, što nama umnogome olakšava život. Naši klinci su otvoreni za komunikaciju s drugim ljudima, što mi mnogo znači jer mogu da otputujem na nekoliko dana i da ne mislim hoće li im moj ili Banetov izostanak napraviti problem. Kad oboje moramo da odsustvujemo od kuće, u pomoć priskaču bake i deka. Moja majka Ceca i Banetovi roditelji Ljubica i Srba odlično se slažu, pa sve kombinacije dolaze u obzir: da ih čuvaju sve zajedno, ili samo nekog od njih, da dođu kod nas ili da decu odvedemo kod njih.

Oboje se trude da sinove vaspitavaju u duhu tradicionalnih vrednosti i da izbegnu zamke koje nosi odrastanje u digitalnoj eri.

- Volim da ih uspavljujem, mada to sada ne radim kao kad su bili bebe. Pre neko veče su me pozvali kad su se spremili za spavanje, a ja više od deset minuta nisam uspela da se odvojim od telefona, da bih u jednom trenutku shvatila da sam izgubila dragoceno vreme sa svojom decom. Posle sam im rekla da me je napao telefon, a oni su mi odgovorili da i njih napada, pa smo pričali o tome kako zapravo svi ti elektronski uređaji i decu i odrasle odvlače od prave stvarnosti. Obećali su mi da će manje koristiti i telefone i kompjuter jer im to oduzima trenutke za igru. Nedavno su se sva trojica igrali automobilčićima i baš su se lepo zabavili. Stimulišemo ih da promišljaju, sami zaključuju, maštaju, da prave neke svoje teorije o svemu što ih okružuje.

Tomaševići su veliki ljubitelji prirode i dosta vremena provode na Branislavovom porodičnom imanju na Rudniku. Posebno leti, kad su mališani na raspustu.

- Najvažnije je da deca odrastaju u zdravom okruženju, a pored ljubavi koju oba roditelja treba da im pružaju apsolutno i nemerljivo, veoma je bitno da shvate da postoje i neka ograničenja koja moraju da poštuju, odnosno do koje granice neke stvari smeju i mogu da se rade - objašnjava Branislav i nastavlja: - Oboje se trudimo da ih vaspitavamo upravo na taj način, mada sam ja kao otac verovatno malo stroži. Mama je tu da napravi balans, a tata treba da ih uvede u vertikalu. Srećom, nisu skloni zloupotrebi ljubavi i povrenja, vrlo su inteligentni i mudri dečaci, slušaju i pamte, što je najvažnije. Neke stvari se naravno moraju ponoviti više puta, što je i normalno, ali se generalno lako dogovaramo i dobro funkcionišemo. Kao i sva deca svaki luft pokušavaju da iskoriste za telefon, ajped, računar, igrice, da uhvate krivinu, ali nastojimo da im nađemo meru, jer nije preporučljivo živeti samo u virtuelnom svetu. Kad god imamo prilike za to, odvedemo ih van grada, da osete šta znači pravi život, onaj na zemlji. Čvrsto verujem da će se civilizacija, pre ili kasnije, vratiti zemlji, tom baznom i iskonskom, jer je čovek stvoren da živi u prirodi, okružen zelenilom, a ne u betonu. Naravno, uvek će postojati i gradski život, ali trudim se da što više vremena provodimo na mojoj dedovini, gde sam i sam odrastao. Dečaci su onda po čitav dan napolju, idu sa rođacima i prijateljima koji su njihovi vršnjaci u šumu, prave kolibe, uče da prepoznaju jestivo bilje.

DODIR PRIRODE

Kao prava glava porodice i domaćin vešt je u svim kućnim poslovima, ali ipak izbegava one koji su rizični, poput “petljanja” oko struje.

- Ne igram se time, ali nisam svilen: popravljam, šrafim, ukucavam. Odrastao sam u provinciji, jedan moj deda bio je jedan od najboljih malterdžija u milanovačkom kraju, a drugi je imao svoju strugaru, pa sam dobar deo leta zajedno sa bratom povodio kod njih usavršavajući te zanate i zarađujući džeparac. Učestvovali smo i u poljoprivrednim poslovima, plastili, kopali kukuruz, žnjeli pšenicu, i mislim da je sve to za mladog čoveka fenomenalno iskustvo.

Branislav je, pored brojnih predstava u Narodnom pozorištu i zemunskom Madlenianumu u kojima igra, snimio i nekoliko serija, među kojima se izdvaja ona “Ubice mog oca”, u kojoj tumači jednog od glavnih negativaca, Mišu Zvornika. Pripremama za taj lik posvetio je čak nekoliko meseci, jer je, osim treninga, morao i da skine nekoliko kilograma. Jelena se okrenula novim izazovima, samo za svoju dušu upisala je fakultet i na trećoj je godini studija kibernetike čoveka.

- S vremenom sam shvatila da sam postigla sve ono što sam želela, imala sam veliku internacionalnu karijeru, zasnovala porodicu s čovekom svog života, izrodila decu, i na tom planu se osećam ostvareno. Ali nešto mi je nedostajalo, a kad sam utvrdila da je to učenje i sticanje novih znanja, upisala sam fakultet. To me je veoma obogatilo, a kad ga budem završila, stečena znanja moći ću da primenim na mnogo širi krug ljudi a ne kao do sada samo na manekenke iz moje agencije i njihove porodice. Kibernetika čoveka je vrlo primenljiva i neophodna svima nama - ubeđena je Jelena.