Hedi Lamar: Seks ikona, imigrantkinja, izumiteljka

O holivudskoj lepotici rođenoj u Beču snimljen je dokumentarac ‘Seks-bomba’, koji ne prikazuje samo njen burni ljubavni život i šest brakova, nego i manje poznatu stranu naučnice čiji su izumi korišćeni u vojnoj industriji i vazduhoplovstvu, a na njima se temelje i bežična telefonija, GPS i blutut

Bečlijka Hedi Lamar bila je američka filmska zvezda, “najlepša žena sveta”, kako su tvrdili u studiju Metro-Goldvin-Majer u kojem je počela holivudsku karijeru, i velika izumiteljka čiji je patent danas temelj bežičnoj telefoniji, GPS-u i blutut. Svime time, ali najviše ovim poslednjim aspektom njene ličnosti, koji je javnosti bio manje poznat i važan, dok je njoj bio najvažniji, bavi se novi dokumentarni film pod naslovom “Seks-bomba: priča o Hedi Lamar”, nedavno premijerno prikazan u Sjedinjenim Američkim Državama, tačno 103 godine nakon glumičinog rođenja.
Rediteljka Aleksandra Din i producentkinja Suzan Sarandon u dokumentarcu prate privatni i profesionalni život Lamarove, koja se proslavila kad se sa samo 18 godina skinula i odglumila orgazam pred kamerama u tada skandaloznom filmu “Ekstaza”, u kojem joj je partner bio jugoslovenski glumac Zvonimir Rogoz, a onda karijeru nastavila u Holivudu. Tamo su je lansirali među zvezde, ali zapravo nisu znali šta bi s njom, pa su joj s jedne strane davali uloge zavodnica, egzotičnih plesačica i ledenih evropskih aristokratkinja, a s druge pokušavali da prikriju njenu slobodoumnu seksualnost i izuzetnu inteligenciju. A to je Hedi strahovito nerviralo.

- Svaka žena može da bude glamurozna. Mora samo mirno da stoji i izgleda glupo - jednom je otrovno izjavila.

Hedi je pronalazaštvo bilo hobi, piše u njenoj biografiji Ričard Rouds, inače istoričar kojem je specijalnost atomska bomba. Godišnje je snimala dva ili tri filma, po mesec dana svaki, i zapravo je imala mnogo slobodnog vremena. Nije pila i nije volela zabave, pa se bacila na izume.

Kad je bila mala, otac, bečki bankar, u šetnjama joj je u detalje objašnjavao kako funkcionišu razne mašine i pojave s kojima su se susretali. U kratkom braku s proizvođačem municije i oružja pomno je prisluškivala tehničke razgovore koje je on vodio, a kad je došla u Holivud, u jednom uglu dnevne sobe napravila je izumiteljski kutak sa stolom za crtanje, dok joj je ekscentrični milioner Hauard Hjuz, i sam pronalazač, poklonio manju, prenosnu verziju te opreme koju je držala u garderobi na snimanjima.

Svoj najvažniji izum stvorila je 1941, nakon japanskog napada na Perl Harbor, u želji da pomogne Americi, koju je smatrala svojom novom domovinom, da dobije rat. Bio je to torpedo radijski navođen nepredvidivim frekvencijskim skakanjem kako bi izmicao neprijatelju i potapao nemačke podmornice.

Partner u tom neverovatnom poduhvatu bio joj je američki avangardni kompozitor i pijanista Džordž Antajl, kog su zbog visine od samo 160 centimetara u časopisu Time jednom opisali kao “čoveka veličine violončela”. Kad mu je Hedi objasnila svoj naum, on je odmah shvatio šta joj treba jer je proučavao promene i sinhronizaciju frekvencija za svoje najpoznatije delo, 25-minutnu kompoziciju “Ballet mécanique” za udaraljke, sirenu, gong, vazduhoplovni propeler i 16 mehaničkih klavira. Kompozicija je, ne baš savršeno, izvedena 1926. u Parizu, gde je Antajl živeo i družio se s Hemingvejom, Džojsom i Stravinskim dok se nije preselio u Holivud, u kojem je porodicu izdržavao pišući filmsku muziku, ali i članke o endokrinologiji.

Upravo je to poslužilo Lamarovoj kao izgovor da se sastane s njim, sa objašnjenjem da je zanima povećanje grudi, a tek mu je kasnije priznala da joj je potrban zbog tehnološkog izuma. Mislila je da joj isprva ne bi poverovao da mu je rekla istinu, jer gotovo niko nije mogao da spoji atraktivnu mladu glumicu i naprednu tehnologiju. “Zaista je neverovatno da žena tako lepa i krhka kao što je ljupka Hedi može imati smisla za mehaniku”, pisali su 1942. u jednom časopisu.

Rođena u Beču u novembru 1914. kao Hedvig Kisler, jedinica u imućnoj jevrejskoj porodici, Hedi je od detinjstva sanjala o glumačkoj karijeri, kao i mnogi mladi u kosmopolitskoj austrougarskoj prestonici gde su se u novinama, koje su izlazile na deset jezika, prvo čitale pozorišne kritike. Otac Emil ju je vodio u šetnje i u teatar, čitao joj i dopuštao da izvodi male predstave pod njegovim radnim stolom, a majka Trude, bivša pijanistkinja, učila ju je da svira klavir.

- Ja sam sve vreme glumila. Oponašala sam majku, kako hoda i kako govori. Oponašala sam goste koji su nam dolazili u posete. Oponašala sam prolaznike, poslugu - sećala se Lamarova, koja je zbog glume odustala i od škole.

Prvu ulogu dobila je sa samo 16 godina u filmu “Geld auf der Strasse”, publiku je osvojila 1931. u komadu “Slabiji pol” čiji ju je reditelj Maks Rajnhart proglasio “najlepšom ženom sveta”, a onda se proslavila kao kraljica Sisi u istoimenoj predstavi, zbog čega ju je obožavao ceo Beč, pa i 14 godina stariji Fric Mandl, treći najbogatiji čovek Austrije, koji je prodavao oružje Musoliniju i nacistima. Kad su joj ponudili da glumi slobodoumnu mladu ženu u “Ekstazi” Gustava Mahatija, Hedi je oberučke prihvatila i otišla na snimanje u Prag. Tad joj se to činilo prilikom koju ne sme propustiti, ali iako joj je film doneo svetsku slavu, zauvek ju je na neki način obeležio kao glumicu i na kraju joj možda više štetio nego koristio.

“Ekstaza”, u kojoj se ona pojavljuje gola i glumi orgazam u strastvenom preljubničkom seksu, premijerno je prikazana u Pragu u januaru 1933. i izazvala je takav skandal da ju je papa Pije XI zabranio. Krajem iste godine Hedi je napunila 19, i već je bila u braku s Mandlom. Imala je haljina i nakita koliko joj je srce poželelo, ali živela je u zlatnom kavezu.

- On je bio monarh u svom svetu - i u braku. Ja sam u kući živela kao gost. Bila sam lutka, stvar, umetničko delo koje se mora čuvati - rekla je posle glumica, koja je shvatila da uz ljubomornog muža sklonog kontroli nikad neće nastaviti glumačku karijeru.

Mandl joj je zabranio da snima, čak je pokušao i da kupi sve preostale kopije “Ekstaze” kako niko više ne bi video izraz lica njegove supruge dok vodi ljubav. I zato je pobegla u London, skoro bez ičega, ponela je samo nešto odeće i nakita, ali imala je dovoljno da kupi kartu za Ameriku na brodu “Normandie” kojim je putovao i slavni producent Luj B. Mejer.

Premda se prvo nećkao, Mejer joj je na kraju ponudio ugovor pod uslovom da promeni ime, i tako je Hedvig Kisler 1938. u Njujorku s broda sišla kao Hedi Lamar te, svesna reputacije seks-bombe, okupljenim novinarima čedno odbila da pokaže kolena.

Nakon što je prvih šest meseci u Holivudu provela učeći engleski i skidajući kilograme, snimila je “Alžir” s Čarlsom Bojerom i izazvala senzaciju: turbani koje je nosila u tom ostvarenju postali su nova moda, a holivudske blondine počele su da boje kosu u crno i prave razdeljak po sredini, baš kao Hedi.

Glumica je nastavila da snima film za filmom, s partnerima kao što su Klark Gejbl i Spenser Trejsi i rediteljima poput Viktora Fleminga i Kinga Vidora, ali stereotipne uloge koje je dobijala brzo su joj dosadile. Kako nije bila sklona burnom društvenom životu, iz dosade se bavila svojim izumima, pa je tako, između ostalog, osmislila kutijicu za odlaganje upotrebljenih papirnatih maramica i pomogla Hauardu Hjuzu, s kojim je jedno vreme bila u vezi, da usavrši dizajn krila za avion. On joj je rekao da je “genijalka” i zauzvrat joj pozajmio nekoliko svojih hemičara kako bi zajedno s njima stvorila tabletu koja bi se rastopljena u vodi pretvarala u neku vrstu koka-kole, ali patent nije naročito uspeo jer je, kako je Lamarova sama priznala, piće imalo bljutav ukus kao “alka seltzer”.

Hedi je inače vrlo retko kozumirala alkohol, koka-kolu je uvek pila pomešanu s vodom, a najviše je volela sok od brusnice i mleko. Nije nikad pušila, premda je reklamirala cigarete Lucky Strike. Na snimanjima je znala da jede iz dosade, pa se, na veliko nezadovoljstvo kostimografkinje Edit Hed, “gušila” u teškim bečkim pecivima na probama za kostime za svoj možda najveći uspeh, spektakl “Samson i Dalila”, u kojem je 1949. zasijala u tesnoj haljini od perja paunova koje je uzgajao lično reditelj Sesil B. Demil.

Holivudska opsesija izgledom iritirala je Lamarovu.

- Mislim da je mozak mnogo zanimljiviji od izgleda - govorila je, ali na platnu nije pokazivala mnogo više od spoljašnjosti.

Kritičari se nisu pohvalno izražavali o njenoj glumi, a neke uloge, kao onu zavodnice Tondelajo, otvoreno su ismevali. Karijera joj je postepeno posustajala, a u privatnom životu nikad nije našla mir. Čim je stigla u Holivud, udala se za 20 godina starijeg scenaristu Džina Markija, zavodnika koji je žene osvajao šarmom i konverzacijom, ali u braku, u kojem je usvojila tek rođenog Džejmsa - koji joj je po svoj prilici bio biološki sin - izdržala je samo godinu dana. U brakorazvodnoj parnici se požalila da je Marki za sve to vreme nasamo s njom proveo samo četiri večeri.

U trećem braku, s glumcem Džonom Loderom, rodila je kćerku Deniz i sina Entonija, rešila se usvojenog Džejmsa i ubrzo se rastala. Kad se 1951. udala za Švajcarca Tedija Stofea, vlasnika noćnog kluba La Perla u Akapulku, Lamarova je rasprodala celo svoje pokućstvo u Holivudu, do poslednje sitnice, uključujući i veš i četkicu za zube, kako bi počela novi život.

Ali taj brak je potrajao ravno godinu dana, a ona se vratila u Holivud da se još dvaput uda, poslednji put za advokata koji joj je vodio brakorazvodne parnice.

Torpedo s frekvencijskim skakanjem Lamarova i Antajl patentirali su 1942. i izum ponudili američkoj mornarici, koja ga je, očekivano, odbila. Admirali nisu imali poverenja u oružje koje su smislili glumica i kompozitor, a temeljilo se na principu mehaničkog klavira. Ipak, posle nekog vremena shvatili su da je izum vrlo vredan i počeli su da ga koriste, ali tek tokom kubanske krize šezdesetih, nakon što je patent istekao 1959, iste godine kad je Antajl umro. Od svega ni on ni Hedi nisu zaradili ništa. Priznanje za njihov pionirski rad stiglo je tek 1997, kad im je udruženje elektroničara dalo nagradu.

- Bilo je krajnje vreme - prokomentarisala je Lamarova, koja je poživela do 2000.

Negde sredinom sedamdesetih, kad joj je karijera već potpuno zamrla, preselila se u Njujork, u kom je živela na vitaminskim pilulama i tartar bifteku, noćima gledala stare filmove na televiziji i dugo spavala ujutro. Poslednje dane života provela je u Orlandu na Floridi gde je, uprkos toplom podneblju, retko izlazila jer je praktično oslepela, a lice unakazila nizom plastičnih operacija pokušavajući da zadrži izgled za koji je tvrdila da joj nije važan. S najbližima je kontakt održavala telefonom, razgovorima koji su trajali i po šest sati. Nakon smrti je kremirana, a njen pepeo je rasut po Bečkoj šumi gde se kao mala šetala sa obožavanim tatom.