Ana Mihajlovski: Bila bih najsrećnija da makar nekoliko žena izvuče pouku iz mog primera

Pošto se suočila s velikim izazovom koji je rešen operacijom, harizmatična voditeljka i zaštitno lice TV Pink shvatila je koliko su važni samopregledi dojki i vođenje računa o zdravlju, zbog čega danas svoje iskustvo prenosi drugima uverena kako svi moramo učiniti sve da podignemo nivo zdravstvene kulture

Svesna da je imala mnogo sreće, jer je tumor na dojci koji je operisala pre nekoliko meseci bio dobroćudan, harizmatična voditeljka i zaštitno lice TV Pink Ana Mihajlovski (35) ekskluzivno za Gloriju priča sa kakvim se izazovima suočila dok je čekala rezultate histopatološkog nalaza. Namerava da ukaže svima koliko je važno ići na redovne kontrole, jer kad se razbolimo, nismo dobri ni sebi ni svojoj porodici. Ona je svoju lekciju naučila, a dok se ne vrati pred kamere, svu energiju i ljubav ulaže u svoje troje dece i proizvodnju ženske garderobe i opreme za jahanje, a iznad svega priželjkuje da sa svojim ljubimcem, rasnim konjem Landoverijem, istrči bar jednu galopsku trku.

Објава коју дели Fashion Designer ? (@lepacouture) дана 17. Мар 2017. у 1:50 PDT

Kako ste uopšte saznali da imate zdravstveni problem?

- Pre svega bih želela da naglasim da je moj slučaj bio benigan. Besmisleno je da stavljam sebe u prvi plan pošto bi to bila uvreda za sve žene koje preživljavaju mnogo veće probleme i žive sa njima. Nisam imala običaj da radim samopreglede. I, eto, to priznanje je suština celog ovog razgovora, kako bismo podigli svest o važnosti redovnih pregleda, jer tumori svih vrsta haraju celim svetom, a kod nas su već poprimili razmere epidemije. Ja sam slučajno jednog dana napipala izraslinu između pazuha i grudi i zato sam otišla kod lekara.

Da li je neko od vama dragih osoba prošao kroz sličan problem?

- Jeste, ali o drugim ljudima ne govorim, jer nemam pravo na to.

Šta vam je prošlo kroz glavu kad ste čuli da morate hitno na operaciju?

- Zapravo, rak je moj najveći strah, baš kao i mom najboljem prijatelju, mi “to” zovemo “ona reč koja se nikad ne izgovara”. Lekari mi i nisu rekli da treba da idem na hitnu operaciju, već da “to mora da leti”. A ja sve što mogu danas ne ostavljam za sutra.

Koga ste prvo pozvali? Ko vam je bio najveća podrška?

- Nije mi bila potrebna podrška, mogu ja to sve sama, jer nikad nisam bila klasično žensko i nadam se da mi niko neće zameriti zbog toga. Ipak, najveća podrška su mi bila dva drugara. Nikome nisam dozvolila da dolazi u bolnicu pošto nisam htela da opterećujem ljude benignim problemom. Odležala sam ta tri dana tamo, a kad sam izlazila, sačekao me je kum. Za dijagnozu i deljenje straha bio je zadužen drugi prijatelj, i to i pre operacije, dok se još nije znalo stoprocentno šta je u pitanju. Naravno, i moja porodica je sve vreme bila uz mene.

Pretpostavljam da deci niste ništa govorili, ali pošto imate i dve kćerke, savetujete li ih da ništa nije važnije od zdravlja?

- Ne želim da govorim samo o svojoj deci već generalno smatram da ona kad dođu u određene godine treba da se informišu o značaju zdravlja i redovnih kontrola. Tako da moja najstarija kćerka sve zna.

Koliko je trajala operacija, jeste li osećali bolove?

- Nemam pojma, pošto sam bila u totalnoj anesteziji. Zaista mi je neprijatno da pričam o tome jer nisam imala veliki problem - bio je to “problemčić od dva centimetra” koji sam shvatila kao lekciju, neku vrstu opomene i ništa drugo.

Kakvo je bilo osoblje Instituta za onkologiju i radiologiju?

- Gospođe oko mene i lekari učinili su to “iskustvo” takvim da o tome više i ne razmišljam, niti ga spominjem. Sada govorim o tome prvi i poslednji put. Mene je posle operacije probudila žena koju sam videla prvi put u životu, i to da mi se ne bi ohladio doručak. To je nešto što nikad neću moći da zaboravim. Kao ni cimerke iz sobe, ne samo moje već i svih ostalih. Nikad neću zaboraviti ni kako su me tutkale voćem i grdile što izlazim napolje sveže operisana. Postale smo prijatelji za ceo život. Što se tiče lekara, kada ti oni kažu “ne brini”, to je tako, jer znam da govore istinu. A kada dođe sestra i pomazi te po glavi, to te prosto natera na suze, jer ljudi danas, u ovim problemima i besparici, nemaju baš mnogo empatije za druge. Pošto su mi se sve te slike vratile, opet su me ganule njihova beskrajna ljubav i požrtvovanost, rasplakali ste me ponovo.

O čemu ste razmišljali dok ste bili u bolnici, jeste li krivili samu sebe što ste se nervirali zbog gluposti?

- Nisam razmišljala ni o čemu, imala sam sjajno društvo. Nisam krivila sebe, zapravo, bila sam besna na sebe zato što se nikada nisam pregledala, što je izuzetno neodgovorno. Ne samo prema sebi već i prema celoj porodici. Zato bih bila najsrećnija da makar nekoliko žena izvuče pouku iz mog primera. Ja jesam, i veoma sam svesna da je moglo i da ne bude tako, da je tumor mogao da bude maligne prirode, da sam mogla da zakasnim. Zato je bitno da se kontrolišemo već od dvadesete godine.

Koliko je vremena prošlo dok niste saznali da je reč o dobroćudnom tumoru?

- Pošto sam mlada majka, a i tumor je “prevazišao” veličinu za praćenje, sve je išlo brzo, jasno je bilo da mora da se izvadi. Ali, ništa se ne zna stoprocentno dok se ne uradi histopatološki nalaz. Mada, kada su mi lekari rekli: “Benigno je, veruj”, nikakav strah više nisam imala.

Pretpostavljam da se taj dan slavi kao drugi rođendan?

- Ipak nešto drugo slavim kao drugi rođendan, ali ne bih o tome sada. Ovo slavim kao dan kada sebi lupiš šamar i kažeš: razmaženo, nezahvalno derle, da li si svesna koliko si imala sreće, šta sve ljudi preživljavaju a ti nećeš da brineš o sebi. Rođenje deteta jeste najveća sreća, a u ovom slučaju moja najveća sreća je što sam napokon, sa 35 godina, shvatila da dok smo zdravi, nemamo nikakvih ozbiljnih problema. Zdravlje je sreća. Nažalost, ovo su trenuci kada se trgnemo.

Објава коју дели PRess Serbia (@pressserbia) дана 12. Јан 2017. у 7:27 PST

Jeste li morali da menjate mnoge životne navike i šta je bilo prvo na spisku?

- Izbaciti iz života sve što uzrokuje stres. Uglavnom su i nestali ljudi koji mi prouzrokuju stres i sada sam samo okrenuta deci, uskom krugu prijatelja i životinjama. Jedna od njih je i moj konj Landoveri, kog sam dobila od prijatelja, i to mi je najbolji poklon ikad.

Idete li na kontrole i koliko često?

- Ne, nema potrebe još. Ali svakako će ih biti na tri meseca. Obećavam!

Verujete li da je bolest ono što nas najbrže opameti i što nas podseti šta je, zapravo, u životu najvažnije?

- Nažalost, ne da verujem, nego sam sto posto sigurna. Bitno je kad nas opameti da ne zaboravimo nikada šta je prioritet, a šta su vetrenjače, protiv čega se možeš boriti, a gde jednostavno zažmuriš. Deca su jedina bića zbog kojih čovek treba sve da da, ali ne i svoje zdravlje. Jer bolesni ne možemo biti dobri roditelji.

Jeste li se uplašili od pomisli šta će biti sa decom ako vama nešto bude?

- Daleko bilo, znala sam da će biti sve u redu, a i nisam dobila decu sa lošim očevima.

Објава коју дели Jelena COE Photography © (@coe.photography) дана 19. Дец 2017. у 4:27 PST

Koliko vam je činjenica da ste u tom trenutku prolazili kroz razvod od biznismena Mirka Grubina otežala situaciju?

- U tom trenutku sam već bila razvedena.

Šta biste, posle svega, poručili ženama?

- Pre svega da idu na kontrole celog organizma, svakih šest meseci ili bar jednom godišnje. Fibroadenom je najmanji benigni problem koji ima veoma male šanse da se pretvori u maligni, ali, nažalost, postoje mnogo teži oblici koji se teško otkrivaju, i zato bi trebalo posle određenih godina raditi tumor markere. Svi znamo da sve to košta živaca i para, ali život je jedan, i ako izdvajamo ne znam koje sume za cigarete ili neke druge strasti, možemo da skupimo i novac za analize. Ja nisam osoba koja troši na salone za ulepšavanje i slično, ali svejedno nikad nisam bila na mamografiji iako sam mogla sebi da je priuštim, a to je nedopustivo. Nemojte da pravite istu grešku!