Olga Odanović i Dragan Petrović Pele: Bez pozorišta u kući više od 30 godina

Kako poslednjih godina mnogo rade i viđaju se manje, dramski umetnici i bračni partneri Olga Odanović i Dragan Petrović Pele izbegavaju razgovore o glumi i poslu, što je nekada nemoguće jer je kćerka Lenka krenula njihovim stopama

Kako retko daju zajedničke intervjue i retko posećuju dešavanja u gradu, deo javnosti i dalje ne zna da su naši istaknuti dramski umetnici Olga Odanović (61) i Dragan Petrović Pele (57) više od 30 godina u braku. U kući, u svom životnom prostoru, izbegavaju priču o glumi.

- Mislim da bi to bilo previše. Oboje smo dosta zaposleni u poslednje vreme i viđamo se manje nego što smo navikli, pa zajedničke trenutke koristimo da razgovaramo o nekim uobičajenim stvarima. I mi moramo da imamo bazu gde živimo neki normalan život, gde želimo da se odvojimo od našeg posla: snimanja, teatra, uloga - otkriva Olga, koja poslednjih godina intenzivno radi, od televizijskih serija do predstava s kojima gostuje širom sveta.

Iako je izložena velikim mentalnim i fizičkim naporima, zadovoljstvo se čita na njenom licu.

- Došlo je vreme da se mnogo snima, a izgleda da sad imamo manjak glumaca, pošto je hiperprodukcija serija, trenutno ih se radi petnaestak.

U kući porodice Petrović-Odanović stasava druga generacija glumaca. Kćerka Lenka odabrala je isti put, na četvrtoj je godini studija glume, a Olga otkriva da je 12 meseci bila van sebe zbog te njene odluke.

- Bila sam očajna, ali kad vidim koliko je ona srećna i više nego zadovoljna zbog svog izbora, shvatam da nemam pravo ni njoj, a ni bilo kome drugome da uskraćujem da radi nešto što najviše voli. Nema nazad. Stvarno bih bila najsrećnija da je odabrala nešto drugo. Uostalom, i sama sam promenila fakultet, posle tri godine andragogije na Filozofskom fakultetu u Beogradu upisala sam glumu.

Za razliku od suprugine burne reakcije, Pele je bio hladan kao špricer kad mu je naslednica saopštila da želi da se bavi glumom.

- Nisam bio ni očajan ni srećan, neka se bavi poslom koji želi. Uostalom, gluma nije najgori posao na svetu. A Lenka nije od onih koji bi zatražili pomoć, naprotiv. Htela je sve sama da uradi, što i nije tako loše. Verovatno će joj zbog toga biti teže u poslu, ali može i tako da se radi.

Iako se znaju još od studentskih dana, Olga i Dragan pozorišnu scenu delili su u samo dve predstave: diplomskoj “Groblje automobila” Nenada Purića i “Lakom komadu” Nebojše Romčevića. Trenutno zajedno snimaju televizijski film “Proleće na poslednjem jezeru” reditelja Filipa Čolovića. Tumače bračni par Mišetić, diplomate koje su Nemci deportovali u hotel na Bodenskom jezeru i tamo ih držali izvesno vreme.

- Kad su nas pozvali da zajedno glumimo u ovom filmu, pomislila sam: “Bože, kako ćemo mi sad ovo da izvedemo, kako ćemo funkcionisati pred kamerama pošto igramo bračni par.” Ali reditelj to nije uradio bez veze, nego je baš lepo smislio, pa su tako Jelena Ćuruvija i Aleksandar Đurica drugi bračni par diplomata, Šumenkovići. Pred kamerama ne prenosimo situacije iz privatnog života, trudimo se da sve uradimo maksimalno profesionalno i da se dogovaramo na licu mesta, pred početak snimanja. Glumiti sa suprugom je super, prava uživancija, pošto Pele zna šta radi i imam bezrezervno poverenje u njega. Kad smo zajedno u kadru, vrlo sam sigurna, nemam nikakvih nedoumica - kaže Olga.

Dragan ističe da se gluma sa suprugom nimalo ne razlikuje od glume sa ostalim kolegama i koleginicama.

- Niti sam opterećen, niti relaksiran, ponašam se maksimalno profesionalno. Kad dođemo na set, zaboravimo da smo u drugim odnosima, osim kolegijalnim. Ali to što se bavimo istim poslom umnogome je olakšavajuća okolnost u svakodnevnom životu, jer nema nesporazuma i stvari oko kojih ljudi najčešće dolaze u konflikt, nerazumevanja tipa gde si do sada. Oboje vrlo dobro znamo koliko je gluma naporna i teška profesija, kao i da glumac ako, recimo, odigra predstavu u pozorištu, ne može odmah posle toga da se obuče i ode kući. Nakon silaska sa scene mora da se relaksira, i tu ne mislim da sedi u bifeu i da se opija, nego da uz čaj provede neko vreme kako bi se vratio sebi, da se smiri. To su one najobičnije, svakodnevne stvari. A pošto mi kao narod nismo previše organizovani, mi glumci smo najčešće žrtve nekog aljkavo odrađenog posla, koji moramo da uradimo sami da bi sve bilo završeno kako treba. Te sporedne stvari na kraju obično budu i najveća prepreka do cilja, odnosno susreta sa publikom.