Posle smrti majke Jagode voditeljka Pinka Maja Manojlović naučila je da odvoji bitno od nebitnog i kako da ne poklanja pažnju situacijama koje proizvode stres i okrenula se putovanjima koja je oplemenjuju i donose nova iskustva
Osećanje patnje i bola, ma koliko teško bilo, oplemenjuje i produhovljuje čoveka, podstiče ga da bude bolji i nadahnjuje da stremi višim ciljevima. U to se uverila voditeljka Nacionalnog dnevnika na Televiziji Pink Maja Manojlović (34). Ona je nakon gubitka majke Jagode, koja se borila sa najtežom bolešću, počela da menja svoju životnu filozofiju i napaja dušu neprolaznim lepotama koje pronalazi u kulturnoj zaostavštini na putovanjima širom sveta.
- Kada su lekari postavili dijagnozu mojoj mami, imala sam samo jednu želju - da zaustavim vreme i da ona što duže ostane tu sa nama. Ta podmukla bolest pogađa celu porodicu, rani vam dušu i srce. Taman kad pomislite da ste jednu bitku dobili, ona se vraća i vi morate da nastavite taj rat, iznova i iznova, sa istim strepnjama, strahom, željama, molitvama. Bilo je veoma teško, ali na neki način i lepo. To je paradoks. Nikad se nismo više šalili, borili, bodrili, pazili, a čini mi se i voleli. Mamin odlazak ostavio je neizmernu prazninu u mom biću. Trajno odvajanje od drage osobe ne može se prepričati. To iskustvo promeni vam čitavu životnu filozofiju i neminovno utiče na vašu ličnu transformaciju. Naučite da razdvojite bitno od nebitnog, shvatite koliko su sve te trivijalne svakodnevne stvari koje vas nerviraju ili dovode u stanje stresa nevažne, čak i pogubne po vaše zdravlje. Govorili su mi da kada čovek doživi istinsku bol počinje njegov duhovni i ljudski rast. I to je apsolutna istina. Nakon perioda tihovanja okrenula sam se putovanjima. S vremenom sam shvatila koliko me svako to putovanje menja. Spoznajući svet, postajem sve skromnija. Jer tek tada uvidite koliko ste mali u odnosu na ceo univerzum. Citiraću Muhameda: “Nemoj mi reći koliko si obrazovan, reci mi koliko si putovao.” Promenila sam kako odnos prema sebi, tako i prema celokupnom životu. U ljudima tražim i pronalazim samo ono što je lepo. Trudim se da vidim i čujem samo lepo. Naučila sam da sačuvam svoj mir u ovom užurbanom životu.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
Kako sada gledate na konačne rastanke?
- Mnogi veliki umovi su isticali da se fizičkim odlaskom dragih bića ne prekida naša duhovna povezanost s njima, već da naprotiv postaje jača. Verujem da je tako. Sve dok postojimo i sećamo se bliskih ljudi kojih nema, oni su na neki način i dalje prisutni u našim životima, posebno kada se radi o biću od kog ste nastali.
Zašto su vam putovanja postala toliko važna?
- Od malih nogu volim da putujem, a tu ljubav usadili su mi roditelji. Oni su dosta putovali i često sa sobom vodili brata i mene. Mama je imala avanturistički duh, koji sam nasledila od nje. Pre nego što nas je napustila nas dve smo poslednji put putovale zajedno. Bio je vruć avgust, otišle smo na Kopaonik i zaputile se same, bez ikakve opreme, čak i bez flašica sa vodom, ka Pančićevom vrhu. Na pola puta ona je mislila da će odustati, ali izdržala je. Umorne i srećne, ispružile smo se na jednoj litici da predahnemo pre povratka i pričale. Sećam se takođe da sam kao mala, recimo kad sam bila u petom razredu, od nastavnice likovnog na poklon dobila knjigu “Muzeji u Sao Paulu” iz edicije “Muzeji sveta”, koja me je sasvim opčinila. Volela sam da gledam te živopisne strane na kojima su prikazana umetnička dela iz muzeja i slikam temperama ona koja su mi se najviše dopala. Oduvek u sebi nosim želju da proputujem svet sa ciljem sopstvenog duhovnog rasta, da vreme koristim obilazeći muzeje i galerije i uživajući u tom uzbuđenju koje se rodi u meni kada stanem ispred nekog umetničkog dela. I baš je tako. Vratila se ona devojčica iz petog razreda koja je zadivljeno gledala slike u knjizi. Samo sada to čini u stvarnosti: Luvr, Orsej, Ermitaž, Nacionalni muzej u Londonu, kuće i zaostavštine brojnih velikana u Veneciji, Rimu, Veroni, na Kapriju.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
U koji grad ste prvo otputovali posle gubitka mame?
- U Pariz, u kom pre toga nikada nisam bila. Odabrala sam ga jer su mi roditelji često pričali kako su tamo proveli predivnih deset dana, a devet meseci potom na svet sam došla ja. Pariz je time zauzeo posebno mesto u životu mojih roditelja, pa i mom. Gledala sam njihove fotografije iz francuske prestonice i trudila se da pronađem baš te delove grada, proživim i osetim sve ono o čemu su mi oni govorili. Za svoj rođendan poželela sam da obiđem Luvr, da ceo taj dan provedem upijajući njegove lepote. Nisam ni znala da je ovaj muzej svečano otvoren upravo dan nakon mog rođendana 8. novembra, samo mnogo godina ranije. Najjači utisak na mene su ostavile skulpture iz grčkog i rimskog doba. Miloska Venera me je potpuno očarala. Posmatrajući je, nisam znala na šta pre da obratim pažnju, na njenu gracioznost, otmenost, lepotu držanja, ranjivost, skromnost. Delovala je nestvarno u tom prostoru.
Gde ste poslednji put bili i koja biste voleli da bude vaša sledeća destinacija?
- Boravila sam nedavno na Kapriju. Posetila sam vilu San Mikele u kojoj je živeo švedski kraljevski lekar i filozof Aksel Munte, autor čuvenog romana “Vila San Mikele”. On je bio slep, ali mogao je da razaznaje svetlost i tamu i zato je njegova kuća napravljena tako da je u njoj veoma mnogo svetla. Zadivljujuće je lepa. Najzanimljivije mi je bilo razgledanje Akselove radne sobe. Volela bih da se vratim u Sankt Peterburg i ponovo obiđem Ermitaž, ali mislim da ću se prvo uputiti u Amsterdam i otići u Muzej Van Goga. On je bio genijalan. Već sam imala prilike da vidim neka njegova dela, ali poseta njegovom muzeju biće sasvim drugačije iskustvo.
Ima li u vašem životu mesta za ljubav?
- Apsolutno ima, ja živim ljubav i uživam u ljubavi koja je baš po meri moga srca, evo već nekoliko godina. O tome ne govorim. Ljubav i kašalj se ionako ne mogu sakriti.
Najnovije.
Zvezde.
