Sa osamnaest godina košarkaš Alen Smailagić prevalio je put od rodnog Koteža do NBA lige, gde je već proglašen čudom od deteta
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
On je ostvario američki san. Alen Smailagić (19) je iz beogradskog naselja Kotež, gde je igrao za nižerazredni klub Beko, koji se takmiči u trećoj srpskoj diviziji, došao do NBA lige. Ovog leta je potpisao četvorogodišnji ugovor sa Golden Stejtom, a pre toga je proveo sezonu u Sant Kruz voriorsima, filijali Golden Stejta.
Ovaj izuzetno vaspitan i odmeren mladić potpuno je svestan svog meteorskog uspeha, ali čvrsto stoji na zemlji sa svojih 209 santimetara visine. Potiče iz radničke porodice, majka je domaćica, otac građevinac, ima dve godine mlađu sestru. Dve nedelje odmora iskoristio je da dođe u rodni kraj i da na nekoliko dana skokne do mora, ali je potpuno fokusiran na početak nove sezone. Razgovaramo na košarškom terenu na kom su stari, dotrajali koševi sa pocepanim mrežicamač. Tu je Alen počeo.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
- Odrastao sam u Kotežu i ovaj teren je nešto najlepše što smo imali. Išao sam u školu preko puta. Od sedme godine igram košarku. Sreo sam trenera baš ovde kod ovog kafića, kod brze hrane, i ponudio mi je da tri meseca treniram besplatno. To sam prihvatio - priča Alen. - I posle svakog treninga išao sam na basket sa drugarima. Znali smo da ostanemo i do tri-četiri ujutru da pikamo loptu. Celu noć bismo proveli na terenu. Jednom je čak došao policajac i mom tati, koji je bio tu sa nama, rekao: “Ala si ti uporan otac”, na šta mu je on odgovorio: “Nisam ja, nego oni što igraju.” Uvek bi nečiji otac bio sa nama, legao bi na klupu, često i spavao dok igramo, da za svaki slučaj bude pored nas. Ovaj kraj nije baš bezbedan noću. Na samom ulazu u Kotež su grafiti koji upozoravaju na to gde dolazite. Ipak, ovde se najviše cene sportisti. Svaki mangup ili jači lik ne dozvoljava da bilo ko dira sportiste jer su najjači likovi iz kraja bili sportisti i znaju ko je ko. Umeli su i oni da dođu na teren noću dok igramo i kažu onom tati koji nas čuva: “Idi kući spavaj, mi ćemo da pazimo na njih.”
ZVEZDA JE ROĐENA
Iz Koteža se preselio u Kaliforniju, sa 18 godina i ne baš sjajnim znanjem engleskog jezika.
- Prva dva meseca su bila veoma teška, prvi put sam bio bukvalno sam, a nisam navikao bez porodice. Legao sam i budio se sam. Privikavao sam se na njihovu hranu, bio sam zatvoren, nisam znao jezik da bih mogao nešto da pitam. Nisam se plašio, ali bio sam nervozan. A nervoza se najbolje leči na terenu, tu nestanu sve loše misli. Nisu mi zamerali što ne znam dobro engleski. Samo jednom su se naljutili, kada sam uzeo loptu, oni su mi tražili da je dodam i ja sam rekao: “No ingliš.” Bilo mi se smučilo da im dodajem loptu i onda su krenuli da prave fore od toga: “Smailagić priča engleski samo kada njemu treba.” Igrači su počeli sami da mi pomažu, da mi pokazuju šta je gde, da me zovu da sedim s njima, i onda je sve postalo lepo. Odlazak preko bare preporučio bih svakom igraču. Evo sad svi moji drugari planiraju da idu u Ameriku da igraju. Videli su kako sam postao zreliji, samostalan, a sada i pomažem familiji. Mislim da je moj otac dovoljno radio i izdržavao nas, došlo je vreme da uživa.
Dok razgovaramo, prilaze mu sugrađani, snimaju ga telefonom, ponosni su na dečka iz svog kraja. Ali nije Alen zvezda samo u Kotežu, američki mediji ga sve češće zovu, gostuje ne samo u sportskim emisijama već i u tok-šou programima, žele da čuju detalje o njegovom nesvakidašnjem uspehu.
- Dajem baš dosta intervjua. U početku mi to nije išlo, bio sam napet, sada sam se već opustio pred kamerama. Najčešće me pitaju kako sam uspeo tako brzo. A odgovor je uvek isti - samo rad i rad. Deset odsto je talenat, sve ostalo je trening, vežbanje. To što imaš talenat, ako ga ne razvijaš i ne dorađuješ - piši propalo. Još moram da radim, proces igračkog formiranja nije gotov i neće biti dokle god igram košarku. Dok traje sezona ništa ne radim, osim što idem na trenige, igram utakmice i sedim u kući. Jedino što pričam sa familijom i drugarima telefonom. Tu mi prođe dosta vremena. Hvala bogu postoji votsap, grupni četovi, i u tim razgovorima bude dosta smejanja, zezanja, emocija... Samo sam jedno veče izašao jer su me igrači iz kluba zvali i bilo mi je glupo da ih odbijem, i provukli su me na ulazu jer tamo ne možeš da uđeš u klub ako nemaš 21 godinu.
Na ovom terenu, sa dotrajalim koševima i pocepanim mrežicama, znao je da s drugarima igra basket do tri-četiri ujutru
PODRŠKA DEVOJKE
Upoznao je manje-više sve NBA igrače, a najveći utisak na njega ostavio je Stef Kari.
- Prišao mi je kada je video da sam zabrinut što ne igram. Rekao je: “Opusti se, mlad si, ja sam sa 18 bio u koledžu sa mnogo neizvesnijom košarkaškom budućnošću.” Tada mi je poraslo samopouzdanje i sledeću utakmicu sam bukvalno pokidao. Bio sam zadivljen što je uopšte odvojio vreme da priča sa mnom, što je osetio da mi treba podrška.
Sviđa mu se što će živeti u San Francisku, sad već tečno govori engleski.
- Sada je mnogo lakše, imam mnogo veće mogućnosti. Prija mi hrana, volim njihove morske specijalite, jedem i razne paste.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Alenu su košarkaški uzori Nemanja Bjelica i Kevin Durant. Inače, sluša muziku devedesetih, rokenrol najviše, izdvaja Riblju čorbu, a doneo je i jednu odluku - nikada se neće tetovirati.
- Tata mi je oduvek govorio da ne treba to da radim i to sam upamtio. I mnogo veći fazon je da se razlikujem jer danas svi imaju tetovaže.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Prija mu odmor kod kuće.
- Kada dođem ovde, osećam se isto, tu su moji iskreni prijatelji koji se ne obaziru na to ko ima koliko novca. Kupimo kesicu čipsa, sednemo pored Dunava i bacamo kamenčiće u vodu. Ako naiđu još neke devojčice, bude nam super. Imam devojku, ovde živi. Mislim da veza može da funkcioniše i na daljinu.
Najnovije.
Zvezde.
