Autoritet na štiklama: Marijana Veljović o svetskoj teniskoj eliti, ambicijama i ljubavi

Bez obzira na to što je sudila finale ženskog singla u Vimbldonu i što je poštuju najveće teniske zvezde današnjice, Marijana Veljović je čvrsto s obe noge na zemlji i nema nameru da napusti rodni Kragujevac

Iako je sudila finale ženskog singla ovogodišnjeg Vimbldona između Simone Halep i Serene Vilijams, o Kragujevčanki Marijani Veljović (32) ne zna se mnogo u Srbiji. Njeni uspesi prolaze prilično nezapaženo kod nas, za razliku od sveta gde se piše i govori o šarmantnoj Srpkinji. Zato smo se uputili u srce Šumadije, kako bismo intervjuisali jednog od najboljih teniskih sudija na svetu, čije autoritativne odluke ne dovode u pitanje najveće zvezde belog sporta. Dok sedi u sudijskoj stolici na ATP i WTA turnirima širom planete, uvek je besprekorno doterana, diskretno našminkana i ljupka.

- Bitno mi je kako izgledam, pa i dok sudim, i po tome sam možda tipična žena. Volim kad se osećam dobro u svojoj koži, u čemu mi mnogo pomaže bavljenje sportom.

Je li bilo teško postati deo svetske teniske elite?
- Kao i u svakom poslu, biti na vrhu zahteva dosta truda i rada, ali i izvesnih odricanja. Jedan od glavnih faktora na tom putu ka uspehu jeste i sreća. Pošto sam iz Srbije, a deo sam sportske elite, kako vi kažete, ličnim primerom pokazujem da nije nemoguće dotle doći.

Kako se borite sa konkurencijom?
- Moj stav je da je svaka konkurencija zdrava. No, ne razmišljaju svi kao ja.

Da li je bilo nekih negativnih komentara na vaše sudijske odluke?
- Bilo ih je, naravno. Ranije su me oni pogađali. Dešavalo se da noćima ne spavam, da se strašno nerviram ako napravim grešku. Sad, kad imam mnogo više iskustva, znam kako da se nosim s greškama, ali i kako da ih pravim što manje. Danas mi se događaju neki sitni propusti, krupniji zaista retko.

A kako se nosite sa negativnim komentarima igrača na terenu?

- Sve je to normalno i sastavni je deo mog posla.

Koje su vaše sudijske ambicije?
- One se razvijaju s vremenom i još uvek nisam ostvarila sve što želim. Kad sam videla da mi dobro ide, da neka znanja usvajam brzo, da mi se pružaju šanse koje uspem da iskoristim - i moje ambicije su postale veće. Sudila sam finale Dejvis kupa i dva grend slem finala ženskog singla, a do kraja karijere volela bih da sudim jedno finale muškog grend slema.

Da li je lakše suditi ženama ili muškarcima?
- Mislim da je teže suditi ženama jer treba pronaći način kako da im priđete, a ne iznervirate ih, odnosno proceniti šta im reći, a šta prećutati. Sa muškarcima je komunikacija jednostavnija i direktnija. Muški tenis mi je i zanimljiviji pošto je brži, pa je izazov veći.

U čemu je razlika u suđenju velikim teniskim zvezdama poput Đokovića, Federera i Nadala i teniserima koji nisu u vrhu ATP liste?

- Bez obzira na ogroman uspeh koji su postigli, svi teniseri su za mene samo ljudi. Suđenje mečeva je moj posao i nema razlike da li sudim Nadalu ili nekom ko je na nižoj poziciji od njega.

Gracias @Meris275 https://t.co/yeLGPXkm29

— Marijana Veljovic (@MarijanaVeljovi) June 26, 2015

Je li oduvek bilo tako ili ste s vremenom shvatili da su to “ipak samo ljudi”?

- Morala sam da ih demistifikujem. Kad sam ušla u svet suđenja kao linijski sudija, kad bih ih ugledala na terenu, zarad suzbijanja treme i nervoze govorila sam sebi: “To je samo još jedan igrač, ovo je samo još jedan meč.” I danas tako mislim, bez obzira na to da li sam na centralnom terenu Vimbldona i meču koji gleda pet miliona ljudi.

Poznajete li teniske zvezde privatno?
- Znamo se na zdravo-zdravo. Postoji kodeks ponašanja sudija po tačkama i jedna od njih je i ta da nije dozvoljena bilo kakva socijalizacija sa igračima ili emotivna i prijateljska veza s njima.

Koliko planirate da se zadržite u ovom poslu?
- Teško je odrediti koliko može da traje karijera jednog teniskog sudije, ali većina je završi oko četrdesete. Ja ću biti u ovom poslu dok god mi bude lepo.

Kako vidite sebe za deset godina?
- Kao porodičnu ženu. Volela bih da imam svoju bazu i oazu, a što se posla tiče - šta bude, biće.

Imate li vremena za ljubav?
- Ne volim o tome da pričam, ali mogu da vam otkrijem da postoji osoba koju volim.

Igrate li tenis?
- Često.

Otkud ljubav prema tom sportu?
- Oduvek sam volela da pratim tenis na televiziji, sećam se sa kakvim sam ushićenjem gledala mečeve Monike Seleš. Imala sam osam godina kad sam u šetnji s mamom prolazila kraj teniskih terena u Kragujevcu i pošto me je mnogo sportova zanimalo u tom trenutku - atletika, košarka, latinoamerički plesovi, odbojka - rekla sam joj da bih volela da probam i tenis. Odvela me je sutradan na prvi čas i otad je tenis moj omiljeni sport.

Da li se vaš život u Kragujevcu promenio otkako se nalazite među najboljim sudijama na svetu?
- Ne mnogo. Moji prijatelji su i dalje isti, družimo se još od osnovne škole. Krug poznanika se proširio. Drugačije je jedino to što danas sebi mogu da priuštim neke stvari koje ranije nisam mogla. Živim lagodnije i opuštenije, ali to je nešto što inače dolazi s godinama.

Praktikujete li neku vrstu mentalnih vežbi kako tokom meča ne biste izgubili koncentraciju?
- Van terena ne. Razmišljala sam o tome, ali zasad mi je dovoljno da se pripremim na to da meč može da traje i pet i po sati. Trudim se da sve privatno ostavim van terena, što je ponekad nemoguće. Kad mi se u toku meča jave misli koje nisu poželjne, potrudim se da povratim fokus tako što pomislim na nešto lepo. Ako u nekom momentu osetim da sam pala energetski, uzmem malo vode, pojedem čokoladicu, promenim položaj nogu.

Ko vam je najveća podrška u poslu, a ko privatno?
- Mlađa sestra Aleksandra, i privatno i poslovno. Naravno, tu su i mama i tata. Porodica je moja najveća podrška.