Dramski umetnik Marko Janketić u prvoj ispovesti posle smrti oca Mihaila-Miše Janketića otkriva kakav je bio njihov odnos, šta je sve naučio od velikana srpskog glumišta i po čemu će zauvek pamtiti svoj 13. rođendan
Bez obzira na to što zna da su ljudi prolazni, da deca sahranjuju roditelje, glumac Marko Janketić (36) žali što još jednom nije stigao da se ispriča sa ocem, velikanom srpske glume Mihailom-Mišom Janketićem, koji je napustio životnu pozornicu sredinom maja. Tek kad je ostao bez tate, počeo je da otvara dobro zapečaćene škrinje u kojima je davno pohranio anegdote iz detinjstva i mladosti.
View this post on Instagram
- Dok su ljudi živi, nekako sve uzimamo zdravo za gotovo. Znaš da je taj neko tu, pa mu se javiš u prolazu, usput popričaš. Sećam se da mi je Vuk Kostić jednom rekao da treba da provodim više vremena sa ocem. Odlazak je neminovnost, ali čovek će sebi uvek zamerati da možda nije uradio sve što je mogao. Nedostaje mi moj tata, to je normalno. Čak i samo da mu kažem zdravo i da znam da je tu, pored mene, jer ponekad ne mora ništa ni da se kaže, dovoljno je samo saznanje da je neko tu, prisutan. Verovatno mojoj majci najviše nedostaje, ona je s njim provela bezmalo pola veka, a kad si s nekim tolike godine, srodite se.
Miša je bio pun ljubavi, istovremeno nežan i strog otac, dobar domaćin, porodičan čovek.
- On je bio otac, pater familijas, smatrao je da su on i mama kapetani, a mi, deca, posada. Pružao nam je sve što nam je bilo potrebno, i na duhovnom i na materijalnom planu. Čak i kad su finansijski bila teška vremena, nalazio je način da nam pruži sve mogućnosti. Mnogo je radio, imao je to veliko samopožrtvovanje za sve nas, ali nije nas forsirao niti terao da učimo, što je zanimljivo. Nisam baš bio najbolji đak i sećam se da mi je govorio: “Sine, bavićeš se nekim zanatom. Ili ćeš raditi, ili ćeš biti intelektualac. Bićeš neki radnik, ali se onda trudi da u tome što radiš budeš najbolji.” To su bile njegove motivacione provokacije.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
ISTORIJA U VOŽNJI
Od oca je dobio sve lekcije, od onih vezanih za svakodnevne sitnice do onih koje se tiču važnih životnih veština.
- Naučio me je svemu - da vozim auto, kako se čisti riba, kako se govori, kako da se ponašam. Ličnim primerom mi je pokazao kako treba voleti ljude i razumeti ih. Kad sam položio vožnju, vozio sam ga po Srbiji, Bosni, Crnoj Gori na mono i duo drame. Usput bi mi, dok se vozimo, pričao o tom kraju i ljudima, o bitkama koje su se davno vodile na tom mestu. Bila su to posebna druženja i razgovori. Mnogo je znao o našem narodu i istoriji i preneo je to i na mog brata Radomira i mene, pa je i nama istorija postala pasija. I danas, kad prijatelje vozim tim putevima, držim predavanja o istorijskim zbivanjima.
Porodica je bila centar univerzuma za Mišu Janketića, oko nje su se pleli svi ostali životni planovi.
- Umeo sam da dođem kod njega u sobu, pa otvorimo neko fino piće, sednemo i dugo pričamo o svemu i svačemu. Uputio me je u mnoge stvari. Najvažnije je da je nama, deci, usadio ljubav prema porodici. Svi smo “zaraženi” tom klicom, da želimo da imamo velike porodice. Ja, nažalost, još nemam svoju decu, ali veoma bih voleo da stvorim veliku porodicu, kao što je naša. Tata je s 38 godina dobio prvo dete, meni je sad 36, još nije kasno, ima vremena. Mi smo porodica koja se drži zajedno, volimo se i čuvamo jedni druge.
Među mnoštvom upečatljivih avantura s ocem Marko posebno pamti svoj 13. rođendan.
- Zajedno smo igrali “Baštu sljezove boje” u Kotoru. Bila je to moja prva predstava, tata je glumio đeda Rada, a ja sam bio Bajo. Posle predstave, noć uoči rođendana, otišli smo u zajedničku hotelsku sobu. Na terasi je bio postavljen teleskop, tata ga je kupio, doneo i tačno naciljao na Mesec. Rekao je da mi je to rođendanski poklon i da ćemo gledati zvezde, baš kao što smo to radili i na našem imanju u Tomaševu. Tamo je nebo neverovatno, čitav Mlečni put se vidi savršeno jasno, sve zvezda do zvezde, i mi, deca, obožavali smo da, kad je noć vedra, posmatramo nebo. Nažalost, kasnije su nam obili kuću i odneli, između ostalog, i taj teleskop.
Kad god bi bio pun mesec i ako nije bilo oblaka, Miša bi sina i kćerku, Marka i Ivu, izveo na terasu, ogrnuo ih ogromnim vunenim džemperom i izmišljao im strašne priče.
- Nas dvoje bismo se šćućurili pored njega i slušali ga širom otvorenih očiju. Kad bih ga zamolio da nešto ponovi, rekao bi mi: “E, to ne može.” Plašili smo se, ali i osećali se sigurno jer smo bili u tatinom zagrljaju. Bilo je uzbudljivo, ne baš zastrašujuće, pošto su priče bile o duhovima i vilama. Iza kuće smo imali jabuku meri rouz, čiji su plodovi bili mali i slatki kao šećer. Tata bi ubrao nekoliko i doneo ih sa malim šumskim jagodama. Stavio bi mi ih na dlan i rekao: “Ovo su ti doneli patuljci iz šume.” Gledao sam, sve je zaista bilo malo, pa sam poverovao, a Miša je govorio da me patuljci s vremena na vreme vide iz šume i da su mi to poslali da se zasladim, ali da moram da nastavim da budem dobar. Onda sam se šunjao oko kuće i po šumi, zagledao iz kog žbuna će izleteti patuljak. Pravio je takve smicalice i uz pomoć njih nam razvijao maštu. Mnogo je voleo prirodu i tu ljubav uspeo je da usadi svojoj deci.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
IZDAJA NIJE OPCIJA
Miša se nije mnogo trudio da uputi Marka u tajne glume.
- Smatrao je da glumačke nedoumice moram da rešim sam sa sobom, jer su to vrlo važne stvari koje te kasnije odrede u životu. Bio je mišljenja da sami treba da snosimo odgovornost, tako je bilo i kad smo upisivali srednje škole i fakultete, a i posle. Kad sam krenuo na Fakultet dramskih umetnosti, vodili smo nekoliko razgovora. Tada mi je govorio šta misli o mom radu. Nije bio presrećan što mu se deca bave glumom u društvu u kome je sve devalvirano, u kome je glumačka profesija postala efemerna, a pozorište izgubilo onaj značaj koji je nekada imalo. Mislio je da je avantura baviti se glumom u našoj zemlji. Kasnije, kad je video da polako ulazim u posao i uspevam da se ostvarim, primetio sam da je ponosan kad napravim dobre rezultate i zaradim neke pare, pa im kupim novi televizor, zamenim klimu ili renoviram kuhinju, jednostavno doprinesem kući. Normalno je da deca vraćaju svojim roditeljima.
Kad je Marko dobio stalan posao Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde je i Miša proveo skoro čitav radni vek, pazario je flašu dobrog pića da nazdrave.
- Pitao me je čemu nazdravljamo, a kad sam mu odgovorio, to je za njega bio vrlo emotivan momenat. Bio je baš srećan. Retko je pokazivao emocije, sve ih je uglavnom nosio u sebi i čuvao za scenu, ali umeo je ponekad i da se razneži. Znali smo mi koliko nas sve voli.
Tog 15. maja, kad je Miša preminuo, Marko je odigrao predstavu “Mesec dana na selu”. Odluku je doneo jednostavno: znao je da bi mu takav savet dao otac.
- Nažalost, tako se potrefilo, a, iskreno, ničeg ne mogu da se setim. Kolege su me pitale da li sam u stanju da igram. Odvratio sam im da apsolutno jesam. Znam da bi mi tata rekao: “Idi igraj.” Takav je bio. Odlikovala ga je visoka pozorišna etika, kod njega nije bilo odustajanja, šta god da se desi. Publika mu je bila najvažnija, i uvek je tvrdio da ljude ne treba izdati, jer su kupili kartu. Pričao je da je neko možda jedva došao do te karte, ili da je dao poslednje pare za nju, ili da ima malu decu i možda je jedva našao nekog da ih pričuva te večeri, i da to moraš da poštuješ. Predstavu sam odigrao u potpunom magnovenju. Sutradan sam išao s pozorištem na gostovanje u Rumu. Trebalo je da igram i na dan sahrane, ali je direktorka JDP-a Tamara Vučković odlučila da definitivno ne bi treba te večeri da izađem na scenu, nego da tog dana budem s porodicom i prijateljima.
Glumac je svestan da je to ipak prirodan tok stvari, da roditelji moraju da odu pre svoje dece.
- I pored toga što sam tužan, mogu da budem srećan jer znam da sam imao dobrog oca, dobrog čoveka pre svega. Ponosan sam na njega zbog svega što je uradio u životu. Napravio je veliku porodicu, da nadoknadi gubitke koje je iskusio u detinjstvu, izgradio je zavidnu karijeru, kuću. Imao je zaista pun život.
Najnovije.
Zvezde.
