Svetlana-Ceca Bojković: Sve se manje plašim smrti

Kako se u poslednje vreme suočila sa bolnim gubicima dragih kolega i prijatelja, slavna srpska glumica Svetlana-Ceca Bojković počela je da razmišlja o prolaznosti, a veliku životnu radost pronalazi u novim ulogama i uspesima kćerke

Sumirajući utiske posle uručenja Sterijine nagrade za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture za 2019. godinu, proslavljena dramska umetnica Svetlana-Ceca Bojković (72) ističe da još nije došlo vreme za svođenje životnih računa. Nagrada ju je veoma obradovala, a ne rastužila, mada priznaje da se polako miri i sa svojom konačnošću.

- Logično bi bilo da sam se uplašila kad sam počela da dobijam nagrade za životno delo. Da sam bolesna ili ne daj bože nemoćna, onda bi takvo priznanje zaista izazivalo neke druge, tužne misli. Međutim, s obzirom na to da sam još uvek aktivna i da dobro podnosim svoje godine, ne smeta mi uopšte. Nažalost, u poslednje vreme otišlo je mnogo mojih kolega i bliskih prijatelja i to me je emotivno veoma poremetilo. To je prosto bio talas, a kad se smrti nanižu jedna za drugom, neminovno vas opominju i na suočavanje sa sopstvenim krajem. Valjda je priroda tako udesila i čovek polako počinje da se miri sa tim, bez ikakve drame. Verovatno se svako boji smrti i neizvesnosti, a gubitak najbližih, drugara i drugarica, navodi vas da se preslišavate o svom životu i razmišljate o svom odlasku. Sve se manje plašim smrti, mada se za nju ne možete potpuno pripremiti. Tužno je doživeti neke godine i nemati nikoga oko sebe iz svoje generacije. Na sreću, još nisam u toj situaciji. Družim se i sa mlađima, ali još uvek imam i ljude svojih godina, svoje društvo.

Umetnica tvrdi da bi bila neiskrena kada bi rekla da nije veliko zadovoljstvo primiti nagradu, posebno ukoliko se odnosi na celokupan opus.

- Ovo priznanje smatram izuzetno značajnim, pre svega zbog toga što nosi ime Jovana Sterije Popovića koji je do danas neprevaziđen sa svojim komedijama karaktera. One su neiscrpno bogatstvo i izvor pozorišne kreativnosti. Velika mi je čast što sam je dobila. Jednostavno, postoji vreme kad se seje i vreme kad se žanje, a ja sam sad u periodu života za ovo drugo.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

U SUSRET IZAZOVIMA

Gluma joj mnogo pomaže da ostane u dobroj kondiciji.

- Glumci treba da rade dokle god ih služe zdravlje i energija, jer su u našoj profesiji potrebni i mršavi i debeli, i mladi i stari. Za nas uvek ima posla ukoliko smo u kondiciji, ako imamo snagu i kvalitet. Veoma mi je drago što je Siniša Pavić napisao novu seriju “Junaci našeg doba”, u kojoj igram. Koliko znamo, biće dvadeset epizoda, možda i više. Priča je u njegovom stilu, odnosi se na savremeni trenutak, pitka je i dobra i duhovno je obeležje našeg vremena, punog prevara i mućki. Iz čitanja prvih epizoda shvatila sam da jedino poštena osoba svaki put izvuče deblji kraj.

Pored te uloge, odigrala je i efektnu epizodu u seriji “Psi laju, vetar nosi”. Tumačila je ženu s Kosova koja živi sama na selu, s puškom, kravom i psom.

- To je veoma lep lik koji ima zaokruženu priču, iako se pojavljuje u samo dve epizode. Drago mi je što sam se oprobala i u tom miljeu. Svaki put me uzbuđuje i raduje da pristupim nečemu novom, bez obzira na to što je možda mala razlika u odnosu na uloge koje sam do tada radila. Uvek postoji nešto što mogu svežije, novije i drugačije da dam i to je nešto što me pokreće. Kad ne glumim, resetujem se. Uživam da kuvam, da idem na pijacu, gajim cveće, da se družim. Imam širok krug prijatelja, nisu svi iz pozorišta, kao i vrlo razvijen društveni život. Volim da putujem, da živim, jednostavno rečeno.

Zbog diplomatskog angažmana svog supruga Slavka Kruljevića, koji je četiri godine bio ambasador Srbije u Finskoj, Svetlana je napravila pauzu u pozorištu.

- Diplomatija mi ne nedostaje, četiri godine bile su sasvim dovoljne. Slavko je od januara 2017. u penziji, tako da smo sad tu i odavde ne mrdamo. Posao me je sačekao čim smo se vratili i veoma sam mu se obradovala. Kad su me pitali da li sam se uželela glume, odgovorila sam im da u Helsinkiju nisam samo sedela kod kuće, već sam se bavila drugim stvarima. Međutim, kad sam počela da radim, doživela sam veliko osveženje i shvatila koliko su mi gluma i scena falile.