Filip Čović: Ljubav za ceo život iz drugog pokušaja

Košarkaš Filip Čović, jedan od junaka pobede Crvene zvezde u finalu ABA lige, istetovirao je ime supruge Sanje na domalom prstu desne ruke u slučaju da izgubi burmu, čime je jasno pokazao koliko mu znači, a nada se da će posle sinova Matea i Luke dobiti još jedno dete

Iako je veoma mlad, košarkaš Crvene zvezde Filip Čović (30) već je otac dvojice dečaka, osmogodišnjeg Matee i četiri godine mlađeg Luke, koje je dobio u braku sa suprugom Sanjom (29), s kojom ove godine proslavlja deset godina srećne veze.

- Sanja i ja smo se prvi put sreli kada smo bili u srednjoj školi. Ona je išla u Zubotehničku, a ja u Sportsku košarkašku gimnaziju. Upoznala nas je zajednička prijateljica. Imali smo samo petnaest godina i počeli smo da se zabavljamo. Bila je to prava dečja ljubav, ali nije dugo trajala. Ostali smo prijatelji i bili smo u kontaktu godinama potom. Nismo se često viđali, ali smo se redovno čuli.

Kako ste se opet spojili?

- Bilo je leto 2009. kada smo se posle dužeg vremena slučajno sreli. Ubrzo smo ponovo počeli da se zabavljamo. Sve je bilo drugačije nego pet godina ranije kada smo prvi put bili par. Oboje smo postali zreliji, promenili smo se. Vrlo brzo smo znali da je to nešto što vredi negovati i čuvati, da je to ljubav za čitav život.

Stvari su se potom veoma brzo dešavale. Naredne godine ste se venčali i postali roditelji.

- Sanja i ja smo jako i iskreno želeli da mladi imamo decu. I moji i njeni roditelji su bili zabrinuti kada smo im saopštili da planiramo da se venčamo i dobijemo bebu. Sanji je tada bilo 20, meni godina više. Za razliku od njih, mi nijednog trenutka nismo brinuli niti smo sumnjali u ispravnost naše odluke. Vodili smo se čistim emocijama i bili sigurni da će sve biti savršeno. Ubrzo je i zabrinutost naših roditelja prerasla u euforiju oko pripreme svadbe. Mi nismo znali mnogo o organizaciji venčanja i običajima, pa su nam oni pomogli oko svega. Njihova podrška nam je izuzetno značila. Sanju sam zaprosio spontano, u kućnoj atmosferi, bez nekog posebnog scenarija kakav se pravi za takve prilike. Uprkos tome, ona kaže da je prosidba za nju bila veoma posebna i da je nikada neće zaboraviti. Venčali smo se u krugu porodice i prijatelja. Prvi ples odigrali smo uz pesmu “Hero” Enrikea Iglesijasa. Venčanje je bilo u maju 2010, a u oktobru se rodio Matea.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

Mladi ste postali roditelji. Da li je to bila prednost ili mana u vašem slučaju?

- Ne mislim da su godine nužno merilo zrelosti svakog čoveka. Znali smo šta želimo, tako da nam godine nisu bile nikakva prepreka da to ostvarimo. Štaviše, imali smo prednost da se mladi nosimo sa svim stvarima koje roditeljstvo podrazumeva: neprospavane noći, česta buđenja, prehlade. Uvek smo se trudili da, uprkos tome što smo mogli u bilo koje doba dana da pozovemo bake i deke, sve radimo sami. Od trenutka kada je u naš život ušao Matea, ne znam da li bismo na prste jedne ruke mogli izbrojati noći koje smo prespavali bez buđenja. Dan kada se on rodio nikada neću zaboraviti. Trebalo je da igram utakmicu. Sanja je inače dolazila na svaki moj meč, mogao sam uvek da čujem njen glas sa tribina i to mi je značilo. Tog dana je umesto na utakmici zavšila u GAK Narodni front. Otišli smo na redovan pregled i doktor je rekao da mora da ostane u bolnici jer će se uskoro poroditi. Sve se dešavalo veoma brzo, a ja sam jedva stigao na utakmicu. Pravo iz porodilišta, gde sam video Sanju i tek rođenu bebu, otišao sam na teren i igrao bolje nego ikada.

Četiri godine kasnije rodio se i Luka.

- Želeli smo još dece. Bili smo spremni za još jednu bebu i pre, ali prosto se desilo da razlika između njih bude četiri i po godine. Nismo od onih roditelja koji kažu da se drugo dete odgaja samo. Za nas je Lukino rođenje podrazumevalo daleko više obaveza. Dovoljno je to što ako se jedan razboli, za njim će i drugi, a uz to, naši sinovi su nemirni. Imali smo jednu simpatičnu situaciju sa Mateom kada mu je bilo godinu dana. Ja sam bio na putu zbog utakmice, o on, koji se uvek budi u šest, pa i danas, tog dana je spavao do devet. Sanja se baš bila zabrinula. Prvo je na internetu našla mnoštvo opasnih uzroka zbog kojih deca duže spavaju, pa je pozvala mene i lekara. Ispostavilo se da je Matea tog dana samo poželeo da malo duže odspava.

Kakvi su oni dečaci?

- Lepo se slažu, iako su različitih karaktera. Matea je osećajan, ali ne previše otvoren prema ljudima. Njemu treba vreme da prihvati nekoga, ako ga uopšte prihvati. Luka je otvoreniji. Obojica vole sport. Stariji trenira fudbal, ali ide i u košarkaške kampove. Voli i da pliva. Luka je lud za fudbalom i jedva čeka da na jesen i on krene da trenira. Dosta se ugleda na starijeg brata i teži da bude kao on. Deluje spretno i napredno za svoj uzrast i na tome može da se zahvali Matei, koji ga konstantno motiviše da ga što pre dostigne.

Matea pohađa drugi razred, a Luka ide u vrtić. Da li vas njihovi drugari prepoznaju i žele da vas upoznaju i dobiju autogram?

- Lukini drugari u vrtiću su još mali, ali u školi kod Matee situacija je drugačija. Iznenađen sam koliko dece navija za Zvezdu i prati košarku. Kako smo mi mladi dobili decu, naši prijatelji su često kod nas u kući i postali su i prijatelji naše dece. Kada nas deca pitaju kada će im doći drugari, ne znamo da li pitaju za naše ili svoje prijatelje. Volimo da negujemo tu porodičnu atmosferu sa našim društvom i da dosta vremena provodimo zajedno. Kako je Matea sve stariji, primetio sam da se njegovi vršnjaci ponašaju prema meni kao da smo drugari, što mi se veoma dopada. Obično žele da se slikaju sa mnom ili mi traže karte za utakmice. Kada je neki mirniji meč, Sanja povede našu decu i njihove drugare i to je poseban događaj za njih.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

Kako provodite vreme zajedno?

- Kada je lepo vreme, najviše boravimo u prirodi. Često odemo i u bioskop. Postoji jedan restoran koji deca posebno vole, mislimo da ih asocira na zajedničke ručkove, i podrazumeva se da ćemo se tamo uputiti porodično kada izraze želju za tim. Sanja i ja se trudimo da barem jednom godišnje, makar na dva-tri dana, otputujemo negde sami ili sa društvom. Izuzetno nam znači da se potpuno posvetimo jedno drugom i napunimo baterije. A letnje odmore, kada ja imam pauzu, provodimo porodično sa decom.

Imate dosta tetovaža, da li neka ima i porodičnu simboliku?

- Većina nosi porodičnu simboliku. Sanja i ja smo na ruci istetovirali isti natpis: “The Best Thing About Me Is You”. Tu su i imena dece. Imam tetovažu lava i lavice kojoj ću uskoro dodati i dva lavića, a na prstu ispod burme ispisano mi je suprugino ime. Sanja mi je u šali predložila da tako nešto istetoviram, da stoji u slučaju da izgubim burmu.

Planirate li još dece?

- Ja bih voleo da imamo još dece, a Sanja je zadovoljna sadašnjim stanjem. Mladi smo, videćemo šta će da bude. Ionako ne planiramo previše, puštamo da sve ide prirodno, svojim tokom.