Zvonko Bogdan: U mojoj kući nikada nije bilo povišenog tona niti neprimerenih reči

Maestro panonske šansone, boem i džentlmen Zvonko Bogdan, koji će nastupiti na predstojećem Exitu, otkriva šta mu danas, posle pola veka karijere, predstavlja zadovoljstvo i zašto njegova majka nije mislila da će od njega postati čovek

Legendarni Zvonko Bogdan (77) s razlogom nosi titulu maestra panonske šansone. Pevač, kompozitor, slikar, pesnik i džokej prepoznatljiv je i po učtivim i džentlmenskim manirima. Kroz sve svoje talente provlači notu boemskog života, a njegove pesme, uz zvuke tamburica, priče su o ravnici, prošlim vremenima, Dunavu, ljubavi, konjima koji slobodno jure, ženama.

Izvođač čuvenih hitova “Ko te ima taj te nema” i “Kada padne prvi sneg”, koji će nastupiti na festivalu Exit 7. jula, danas uživa u bavljenju muzikom dok gleda kako njegovi unuci trčkaraju salašima na kojima je on nekada odrastao. Njegov poslednji koncert na Petrovaradinskoj tvrđavi, pre dve godine, i dalje se prepričava zbog neverovatne količine pozitivne energije koju je podelio sa brojnom publikom.

Vaša muzika ne poznaje generacijske razlike. Vaše pesme, note i tekstove vole svi, od mladih do starijih. Kako se oseća iskusan autor kada vidi da ima odličan prijem i kod mlade publike?

- Znam da je danas vrlo popularno pričati o sebi nadugačko i naširoko, ali ja jednostavno ne spadam u takve ljude. Ne razmišljam na taj način. Meni je najvažnija povratna informacija publike. Ako je publika zadovoljna, to je onda pun pogodak.

Očekuje vas koncert na Exitu, koji posećuju pre svega mladi. Kakav je osećaj nastupati pred njima?

- Exit je postao najpopularniji skup kod mladih. To poštujem, a još više poštujem poziv organizatora da sa svojim orkestrom nastupim. Mladi su uvek bili pogled u budućnosti. Ovo je moje treće učešće na festivalu, i to čini veliku čast, da muzika koju čuvam od zaborava nađe svoje mesto na Exitu.

Nastavak intervjua sa Zvonkom Bogdanom pročitajte na sledećoj strani...

Mnogi upravo vaše pesme naručuju u kafani, uz dobru rakiju i vino. Koje pesme vi naručujete? Jeste li boem u takvim prilikama?

- Ja sam počeo u kafani i s vremenom sam se trudio da od nje napravim teatar, pa moj program bude mala muzička predstava. Šetnja kroz prošlost i vreme.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Vinarija Zvonko Bogdan (@vinarijazvonkobogdan) on May 11, 2019 at 8:45am PDT

Nedavno ste obeležili pola veka profesionalog bavljenja muzikom. A mnogi pamte vaše nastupe u hotelu Union. Kako opstajete i kako ste istrajali sve ovo vreme?

- Na sceni sam od svoje četvrte godine, profesionalno se bavim ovim poslom od 1958. A u Union sam došao 1971. i u njemu do 1978. nastupao svako veče. Bilo je kafana i pre Uniona, a i posle. Od 1971. pa narednih dvadesetak godina često sam u slobodno vreme gostovao na Petrovaradinskoj tvrđavi sa orkestrom Janike Balaža, koji je tu stalno svirao.

Svojevremeno ste ispričali da vam je majka, kada ste imali 35 godina i sa porodicom došli na ručak kod nje, gledajući vas nekako iskosa rekla: “Bože, nikada nisam mislila da će od tebe postati čovek”. Šta bi vam danas rekla da može?

- Ona je doživela sve što je trebalo da čuje. Nije verovala da ću u svom poslu postići ono o čemu i vi govorite. Znam samo da je bila neizmerno srećna i da je to uglavnom čuvala u sebi.

Nastavak intervjua sa Zvonkom Bogdanom pročitajte na sledećoj strani...

Kakvi ste vi prema vašoj deci? Jeste li bili blag ili strog otac i kakvi ste danas prema njima, bez obzira na to što su oni stasali, odrasli ljudi?

- U mojoj kući nikada nije bilo povišenog tona niti neprimerenih reči.

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Vinarija Zvonko Bogdan (@vinarijazvonkobogdan) on Apr 6, 2019 at 2:19am PDT

Odrasli ste na salašu svoga dede. Volite li još uvek da šetate tom oazom mira?

- Salaši mog detinjstva više ne postoje. Sada ima “etno kuća” koje su nastale od napuštenih salaša. Danas su to uglavnom farme na kojima dominiraju silosi, kombajni, traktori, gvozdene prikolice i ostale skalamerije koje su pečat novog vremena. Mojih konja, fijakera i salaša više nema.

Kako održavate formu, kako čuvate sebe?

- Ne razmišljam o tome, to je moj način življenja. Konje gledam iz prikrajka, imam mnoštvo pehara i fotografija sa konjskih trka. U dnu dvorišta gajim golubove pismonoše, kojima se bavim od desete godine, idem s njima na takmičenja u slobodno vreme. Posetim često vinariju i salaš koji nose moje ime, uživam u tim zdanjima. Gledam statue orkestra Janike Balaža u prirodnoj veličini koje se tamo nalaze i divim se pečatu jednog vremena koje se više ponoviti neće.