Kosta Bunuševac: Unuka još nema snage da priča o pokojnom ocu, nemam ni ja

Odlukom centra za socijalni rad slavni beogradski slikar Kosta Bunuševac sa suprugom Vukicom preuzeo je starateljstvo nad unukom Terezom, kćerkom njihovog prerano preminulog sina Vidana

Posle iznenadne smrti sina Vidana pre 13 godina vizuelni umetnik Kosta Bunuševac (71) odlučio je da unuci, tada šestomesečnoj Terezi, obezbedi mirno detinjstvo. Viđao ju je vikendima i za praznike, a kad se pre nekoliko godina njena mama razbolela, nadležni centar za socijalni rad pokrenuo je proceduru da Kosta i njegova supruga Vukica (65) dobiju starateljstvo. Proces je okončan pre osam meseci, u početku je bilo teško, a sad bi Kosta mogao da drži časove iz suptilnog odgajanja nestrpljive tinejdžerke koja se u šestom razredu suočava sa obimnim gradivom, statusnim simbolima, simpatijama.

Koliko je naporno brinuti o detetu u vašim godinama?
- Da mi je neko pričao da ću moći, ne bih verovao. Međutim, imati dete znači imati energiju koja vam dodaje, ne oduzima. Mladi roditelji su često uskraćeni za vreme, ja nemam taj problem, vreme ne upravlja mnome, već ja njime. Kombinacija bavljenja umetnošću i umeća vladanja vremenom veliko je bogatstvo i nadam se, mada je život čudan, da će zahvaljujući tome Tereza primiti divne stvari koje će je formirati. Uz ljubav prema nauci, umetnosti i svemu ostalom što je bude zanimalo.

Prepoznajete li sina u unuci?
- Sličnost je na nivou duše. Fizički liči na mamu, ali njena unutrašnjost je Vidan. Zapanjuje nas njena snaga da, iako zna šta je bilo, i dalje veruje u smeh, radost, dobrotu. Naravno, u svakome od nas se krije tajna, ali osećamo da su dobrota, dar za igru, fina radoznalost nasleđeni od oca. Ljubopitljiva je, zanima je šta jedem, gde idem, šta sam slikao, mada je umetnost za decu njenog uzrasta apstraktna, još nije u njihovom vidokrugu.

Traži li da joj pričate kakav je Vidan bio u njenim godinama?
- Još nema snagu za to, a nemamo je ni mi. To je u jednoj zlatnoj kutiji, znamo da je tu, ali ne smemo da čeprkamo. Kad se potegne pitanje, Tereza se zaplače, pogodi je to. Istinu treba dozirati s vremenom.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani

Tereza je promenila školu, društvo. Kako se prilagodila?
- Teško joj je bilo da uđe u proces učenja nakon svega što je preživela, ali posle naših razgovora shvatila je da sve zavisi od nje. Sad već raspoređuje vreme, ponekad je malo usmerim i ona to lepo uključi u svoj plan. Na nama je da deci, koja se ne rađaju ni glupa ni pametna, prenesemo inteligenciju, a to je veoma suptilan posao. Finoća odgajanja varira od porodice do porodice, a ja se zalažem da prefinjena verzija uđe u sistem školstva kako bi deca bila bolja. Odgajanje deteta spada u svet dobrote i velike ljubavi i ja sam tu samo da omogućim njoj da raste, bude srećna, da posmatram kako komunicira sa razredom, koji je kao familija, gde ima raznih baza, a prva su patike.

Patike?
- Deca, pogotovu devojčice, prepoznaju brendove, to je na nivou fetiša, označava društveni status. Tu su i mobilni, neko ima model od sto evra, što je ništa, a drugi koristi ajfon od osamsto i onda je to nešto. Kod nje to ne izaziva zavist, pre je deo igre, jer joj je jasna važnost ličnosti. Percepcija joj je savršena, odmah primeti šta je original, a šta kopija.

Da li ste sa suprugom podelili obaveze po predmetima?
- Vukica je francuski đak, živela je u Maroku i ona je zadužena za taj jezik, ja znam dobro engleski, oko nekih predmeta pomaže joj komšinicina kćerka. Svi naši prijatelji su nam priskočili u pomoć na topao, ljudski način, jaknama, čarapama, patikama, koliko je ko mogao.

Šta je još važno u odgajanju deteta?
- Strpljenje, iako ona ima 13 godina, kada je sve brzo i sve se podrazumeva. Dođe i u dve rečenice nešto kaže, pa je vratim na početak i tražim detalje. Učim je da to što joj se dogodilo može da pretvori u priču i onda ću i ja “biti na tom mestu”. I to je sad naša igra, baš kao i tablić, koji sam joj nedavno otkrio. Božanstveno razvija strategiju. Bitno je, i tu je striktna, ispunjavati obećanja. Zato proračunam smem li nešto da obećam, obrazlažem zašto je nešto ok, a nešto drugo bahato, pretenciozno, loše. I ona to prihvata, a tako uči i važnost date reči. Izražen joj je smisao za logiku, koja je razumska mera i pomaže čoveku da stvari sredi kako treba. To je kao kosmički red, Sunce i osam planeta koje kruže oko njega. Takav je i život, suština lepote jeste u odigravanju stvari po redu. Mada, umela je da kaže da joj spremim krevet, onda sam joj objasnio da ću ja to uraditi jednom, a da ubuduće ona to treba da preuzme jer tako razvija mišiće nogu i ruku i to će joj prijati. Prihvatila je i to je ispunjava emocijom.

Priča li vam o simpatijama?
- Kaže da se zaljubila, da je mnogo sladak i da ima dugačke trepavice. Prođe neko vreme, zaljubi se u drugog. Da bih je razumeo, zamislim sebe u tim godinama i setim se kako sam patio za devojčicama, ali da je momenat ostvarenja ljubavi, onog pravog, fizičkog susreta tamo negde daleko. Ovo je njihova divna igra i Tereza je oseća kao svoje ostvarenje.

Koje predmete voli, kakva su joj interesovanja?
- Dovela je sa sobom srednju pudlu, crnu, Lanselota, zovemo ga Lans, a voli i bube, mačke, ptice. Svako kuče pomazi, a ja se plašim da je ne ujede. Prilazi im otvoreno, željna ih je, možda joj se zato dopada biologija, mada voli i srpski, da se lepo izražava. A i ja volim reči, ali one pravilne, i ispravljam je šta može da se kaže i ovako i onako. To je, takođe, deo lepote.

Ima li dara za slikarstvo?
- Uzme svesku na kvadratiće i flomastere i svaki kvadratić ispuni drugom bojom. Moj način slikanja je neprekidna kontrola, četkica mi nikad ne odlazi u iracionalni potez, sve se odigrava u okviru linije, sve preko je greška. A to, baš kao i ovo što Tereza radi, zahteva mnogo strpljenja i preciznosti. Kako se to njoj pojavilo, ne znam, ali mi je veoma drago što jeste. Već je napunila desetak svesaka i sve je uredno, na svom mestu, estetično, i jasno je da se tu nešto događa. Klasično prepoznavanje talenta ide odmalena, to je neka zaposednutost.

Da li je i sa vama bilo tako?
- Tata spava, mama plete džemper, a ja crtam kao blesav. Kad sam krenuo na akademiju, otac je pokušavao da me urazumi, tvrdeći da se sa njom neću ’leba najesti. Ali bio sam tvrdoglav i decenijama stvaram drugi svet. Moj atelje, soba u stanu, krcat je do plafona. Esencija umetnosti se nalazi u velikoj misteriji iza koje stoji Bog. Bog je meni dao sposobnost da mogu da napravim portret i da budete isti vi. To je samo jedan element tog čuda. A pred Terezom je otvoren put.

Tereza je, zapravo, stigla u drugi svet?
- Baš tako. Živeći odavno u drugom svetu koji je samo konačna forma slobode i dobrote, zaista u sebi nemam trunke negativnog poriva. Sve sam ih očistio i izbacio. Poznajem i ovaj “stari svet” i znam da nije lako biti u kompromisu, zaludnosti naprezanja, muke egzistencijalne, jurnjave, ambicije, guranja, neophodnosti da uništiš onoga pored sebe da bi ti prošao. A osećanje da unuka prepoznaje moj svet i da joj je u njemu lepo nagrada mi je za sve.