Tatjana Ferendino Maksimović: Konstantin je božji dar

Kad je zatrudnela iz devetog pokušaja vantelesne oplodnje i rodila sina Konstantina u 49. godini, stručnjak za odnose sa javnošću i nekad popularna televizijska voditeljka Tatjana Ferendino Maksimović znala je da su se sve muke isplatile, a njeno iskustvo pokazuje da nikada ne treba odustati

Stručnjak za odnose sa javnošću i nekadašnja popularna televizijska voditeljka Tatjana Ferendino Maksimović (50) oduvek je sebe videla i kao majku. Međutim, nije mogla da pretpostavi da će do tog cilja morati da prođe čak devet vantelesnih oplodnji. Upornost se na kraju isplatila, pošto je 27. septembra 2017. godine na svet donela sina Konstantina.

Tanja, prepoznatljivo lice TV Politika i zaštitno lice BK televizije i TV Foks, već četrnaest godina je menadžer za odnose sa javnošću u kompaniji Comtrade, isto toliko ona i njen suprug Miodrag Maksimović (49) su zajedno, a venčali su se 2010.

- Od samog početka, kad smo shvatili da smo jedno za drugo, želeli smo decu, ali nismo mogli ni da naslutimo da će put do ostvarenja naših snova trajati toliko dugo. Oboje smo bili zdravi i isprva smo mislili da će se začeće desiti samo od sebe. Nakon nekog vremena ipak smo rešili da uradimo potrebne kontrole. Svi rezultati su bili u redu, ali posavetovali su nas da bi, s obzirom na moje godine, a tada sam imala 38, bilo dobro da razmislimo o vantelesnoj oplodnji.

Ubrzo je u jednoj beogradskoj klinici krenula u prvi proces vantelesne oplodnje, koji nije uspeo. U drugom je ostala u drugom stanju, ali je odmah potom izgubila bebu.

- Lekari su ono što mi se događa pripisivali mojim godinama. Prvu vantelesnu sam podnela izuzetno teško, primila sam više od 80 injekcija za stimulisanje jajnih ćelija. U drugoj je već bilo malo lakše, drugi protokol, drugi hormoni. To je dalo rezultata, imala sam veliki broj jajnih ćelija, ali, nažalost, trudnoća se nije održala. Posle trećeg neuspelog pokušaja moja lekarka Goca Ivanović i ja u razgovoru smo došle do toga da bi trebalo da odemo u Prag kod svetski poznate doktorke Sonje Lazarovske. Suprug i ja smo razmatrali tu ideju i delovala nam je pomalo komplikovano. Pitali smo se kako ćemo sve to organizovati. Ipak, dogovorili smo se da se upustimo u to i odlučili da ne čekamo previše. Prvo smo otišli na dug odmor na more, da se napunimo pozitivnom energijom i da se slegnu emocije, i potom kontaktirali kliniku doktorke Lazarovske. Ni tamo prvi put nismo uspeli.

NEKOLIKO DANA TUGE

Nakon tog pokušaja, na nagovor jedne svoje prijateljice koja je imala slično iskustvo, Tanja je uradila test na trombofiliju.

- Oboje smo bili ubeđeni da ja to nemam, međutim, test je pokazao pet različitih urođenih mutacija, od kojih su dve baš problematične za trudnoću, u manjoj ili većoj meri, zavisno od godina, opšteg zdravstvenog stanja i svega ostalog. Ubrzo smo pronašli odličnog hematologa, doktora Ivu Elezovića, koji nam je mnogo pomogao i rekao da se sve to drži pod kontrolom uz pravu terapiju.

Od šest oplodnji, koliko ih je Tanja uradila u Pragu, tri su se završile spontanim pobačajem. Doktori su je isprva tešili da to nije ništa strašno, da se događa svakome.

- Bilo mi je jasno da to nije ništa kad neko ima 22 godine, ali u mojim godinama i te kako je bilo nešto. Postavljala sam sebi hiljadu pitanja, uporno tražila odgovore, a njih nije bilo. I kad kreneš da brojiš, umoriš se dok stigneš do devet, kamoli kada se radi o procesima oplodnje. To su zapravo meseci priprema, pa posle intervencije veliko iščekivanje da li će uspeti, a onda ogromna tuga i razočaranje kad se to ne dogodi. Zatim sledi čišćenje organizma od svih tih silnih hormona koje dobijete u toku pripreme.

Iščekivanje rezultata bilo je veoma stresno iskustvo.

- Ta neizvesnost mi je najteže padala. U međuvremenu živite i radite potpuno normalno, ali s vremenom ipak počnete da računate vreme od jednog do drugog pokušaja. Posle svakog neuspeha morala sam sebi da dozvolim nekoliko dana tuge i suza, da sve te negativne emocije izađu iz mene, da ostanem normalna, pošto sam veoma emotivna osoba. Suprug i ja jedno drugome smo bili najveća podrška. Govorio mi je da sam ja njegov heroj, gledao je mene i bodrio sebe. Stvarno se super držao. Da on nije takav kakav jeste, da mi nije bio ogromna i bezrezervna podrška u svakom smislu, ne znam da li bih istrajala. Ljudi se i rastaju zbog ovakvih stvari, zato što im je u nekom trenutku svega dosta. Ponestane snage i volje. Mnogim ženama vantelesna uspe iz prve i nisu ni svesne koliko treba da budu srećne zbog toga. Kad se oplodnja ne desi iz prvog, drugog ili trećeg puta, važno je da supružnici, a i sama žena, u glavi raskrste da li idu dalje ili ne, jer su iskušenja i odricanja su zaista velika. Parovi moraju iskreno da se vole i poštuju da bi sve to izdržali. Naše mame, moja Mila i Maksina Tinka, kao i moj brat Igor, bili su nam velika podrška. Niko sem njih nije ni znao kroz šta sve prolazimo, šta nam se dešava. Posle svakog spontanog pobačaja, kad bi nastupilo još jedno veliko razočaranje, bilo je izuzetno teško izaći među ljude i glumiti da je sve ok.

TRKA S VREMENOM

Tanja je često umela da odradi posao i kompanijske događaje profesionalno, nasmejana i vedra, a onda da odjuri kući kako bi sama sebi dala injekciju tokom priprema za proces vantelesne oplodnje.

- Suprug mi je u jednom trenutku rekao: “Ako nemaš više snage, nemoj. Važni smo ti i ja”. Odgovorila sam da želim da probamo još jednom. I nekako je sve uspelo. Bila sam i u gornjem pragu godina, jer je po češkim zakonima vantelesna dozvoljena do dana pred 49. rođendan. Pošto sam imala tri zamrznuta embriona, dva su mi vratili 19. januara, na Bogojavljenje, a 13. jula sam punila 49. godina. Da ta oplodnja nije uspela, ne bi bilo vremena za još jednu pre mog rođendana. Bila je to iscrpljujuća trka s vremenom, emocijama, živcima, ali očigledno, i hvala bogu, priroda je imala drugačije planove za nas.

Zbog problema sa trombofilijom čak ni tokom trudnoće nije mogla da se opusti, svakodnevno se bockala injekcijama fraksiparina, a svake nedelje radila je neophodne testove kako bi pratili da li je sa bebom sve u redu.

- Opustila sam se tek u bolnici posle porođaja, kad je moja doktorka Ana Mitrović Jovanović, koja me je porodila carskim rezom, pokušavala da me probudi, a ja od anestezije nisam mogla da otvorim oči, niti da pomerim mali prst. Kosta je na rođenju dobio čistu desetku, a suprug i ja smo napokon, nakon toliko muka, mogli da odahnemo. Kad pogledam sina, shvatim da je to moj, odnosno naš najveći uspeh, sreća i božji dar, a ponekad se i uštinem da proverim da nije san, da je sve to istina. Zapitam se da li je moguće da sam mama, da smo sve pregurali?

Tvrdi da su ona i suprug normalni roditelji i kaže da je Kosta baš dobro dete.

- U početku su mi govorili da ga ne nosim mnogo na rukama, da ću ga razmaziti. Kad plače, nema te sile koja će me sprečiti da ga ne uzmem u ruke, ljubim i utešim. Učimo i mi sami kako da ga odgajamo, da ga ne razmazimo previše, ali i da ne budemo prestrogi. Dobrica je, zahtevna beba, pametan je i veseljak, veliki istraživač. Neustrašiv je, sve ga zanima, ali pri tome je izuzetno obazriv. Imamo i kucu, bigla Čarlija, kome prilazi vrlo oprezno. Neko vreme su se njih dvojica navikavali jedan na drugoga i sada su drugari.

Dečak, čije je puno ime Konstantin Maksimović Ferendino, miljenik je čitave familije.

- Najbolja stvar koju sam ikad uradila u životu bila je da verujem u sebe, da nemam strah, da se bodrim, i duboko u sebi sam od početka znala da će to uspeti. Imala sam na umu stihove Desanke Maksimović: “Ko hoće da doživi čuda, mora verovati da ona postoje u svetu svuda, da pokraj zvezda što ih vidimo i nevidljive zvezde se roje”. Videla sam sebe kao majku s bebom i znala sam da će se jednog dana moj san ostvariti.