Posle briljantnih uloga u serijama ‘Državni službenik’ i ‘Koreni’ proslavljeni glumac i pisac otkriva kako je reagovala njegova porodica nakon objavljivanja dnevničkih zapisa iz zatvora i zašto se obično pokaje kad ne posluša savet supruge Anite
Ovih nedelja gledaoci ga s nestrpljenjem iščekuju u seriji “Državni službenik” na kanalu Superstar TV, u produkciji Telekoma Srbija, gde tumači zanimljiv i tajanovit lik Ilije. Godinu dana pre Ilije bio je čudesni Aćim Katić, tragični junak serije “Koreni”, koja je snimljena prema istoimenom romanu Dobrice Ćosića. Na pitanje potpisnice ovog intervjua kako pravda i koliko voli Aćima Katića, odgovorio je: “Ne volim ga ja koliko ga trpim. I sebe u njemu. A od sebe se teško može bilo gde. U bilo koji lik, bilo koje doba. Uvek nosiš sebe i on tebe, pa koliko se dogovorite. Nije to uvek tako lako kako na kraju izgleda, ili ispadne. Rvanje slobodnim stilom.”
Žarko Laušević (59) bio je glumac koji je mogao sve - imao je 25 godina kada je sa televizijskom serijom “Sivi dom” doživeo ogromnu popularnost, imao je 27 godina kada je 1987. za film “Oficir s ružom” dobio Zlatnu arenu na tada jugoslovenskom filmskom festivalu u Puli i Cara Konstantina u Nišu, imao je 30 godina kada mu je uručena Sterijina nagrada za likove Rastka Nemanjića i Svetog Save u predstavi “Sveti Sava” u Novom Sadu, vlasnik je i najviših priznanja na festivalu Grad teatar u Budvi, Gran prija na Filmskim susretima u Nišu, nagrade Zoran Radmilović...
Imao je Isusove godine kada je jedna tragedija prekinula njegovu glumačku karijeru. Ali, okrenuo se pisanju i objavio tri knjige koje nose zajednički podnaslov - “Dnevnik jedne robije”. Veliki tiraži i brojne hvale svedoče da je Žarko Laušević pokazao i ogroman spisateljski dar.
U prodaji je vaša nova knjiga - “Sve prođe, pa i doživotna”. Kako doživljavate reakcije čitalaca koje stižu do vas?
- Kao veliku satisfakciju za proživljeno. Mislim da mogu reći za dvaput proživljeno, jer je pisanje u žanru za koji sam se opredelio bilo zapravo ponovno bolno prolaženje kroz istu priču iz devedesetih. Zanimljivo je da čitaoci, pogotovu ako se radi o savremenicima kojima je taj period još u pamćenju, pored poistovećivanja, imaju jednaku reakciju podsećanja na svoje lične drame iz tog vremena.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
Kakva je razlika između pisanja prve knjige, “Godina prođe, dan nikad”, i ove treće, nedavno objavljene?
- Postupak koji sam odabrao na početku nije se razlikovao u radu na sve tri dosadašnje knjige. To je u nekom smislu samoredigovanje mojih već odavno napisanih dnevničkih beležaka. U tom procesu se trudim da izbegnem naknadno pametovanje, čak i ako naiđem na neku krajnje tačnu anticipaciju budućih događaja.
Knjigu ste posvetili svom ocu. Koje najlepše uspomene čuvate na njega?
- Većinu iznosim u knjigama. Bio je visokomoralna ličnost i tih čovek. Živeo je po zakonima hrišćanske pravičnosti i nikad se nije ljutio na život. Trudio se da ne pokazuje emocije. Ipak, sećam se jednog užarenog, suvog leta u tadašnjem Titogradu, kada je napokon linula kiša, pravi letnji pljusak. Pozvao je nas decu na terasu i krenuo da se veseli onako iskonski, gotovo dečje. Nismo mogli da verujemo svojim očima. Naš otac, uvek ozbiljan i zabrinuti profesor, odjedanput pokazuje neku drugu, nama nepoznatu stranu svoje prirode. Taj osmeh, koji sam tada video na njegovom licu, otkrivao sam sve češće kod njega kako je bivao stariji. Osmeh pomirenosti i razumevanja sveta oko sebe.
A kad je o majci reč?
- Majka je uvek bila presrećna kad smo svi na okupu, a poput oca zabrinuta kad god to nismo. I uvek je računala vreme koliko se nismo videli. Već je bila ozbiljno bolesna kad su je pripremali na susret sa mnom, 2013, posle mnogo godina. Nisu mogli, mislili su, računati na neku racionalnu reakciju od nje. Više usputno su je pitali: “Koliko ono ima da nijesi viđela Žarka? Zove, bogami, svaki dan. A, koliko ima da ga nijesi viđela?”, upitaše glasnije. “Ima, bogami, dosta...” Malo je poćutala, pa dodala: “Trinaest godina i četiri mjeseca.” Naravno da su svi oko nje ostali šokirani jer su bili uvereni da tako suvislu informaciju nikad više od nje ne bi mogli dobiti, kad je usledio novi šok, pošto je dodala: “I dva dana.” Računica je bila do u dan tačna!
Koliko su vam zbog knjige, odnosno nekih delova u njoj, zamerili vaši najbliži u porodici?
- Prilično. Nekad je to ljutnja, a nekad i neverovanje da je to što pišem istina. Nisu tu usamljeni. Ni ja sam često ne verujem šta pronalazim u sopstvenom dnevniku. Pravilo koje sam ustanovio na početku pisanja bilo je da neću zavirivati u sutrašnji zapis nastao pre četvrt veka. I često mi se desi da ne mogu da se setim nekog zapisa, tako da ga i bukvalno prvi put otkrivam posle toliko godina. Nekad su u pitanju šifrovani zapisi, zbog cenzure koja mi je često plenila dnevnik, ali zahvaljujući sačuvanoj korespodenciji sa nekoliko bliskih ljudi i putem prizivanja dostupne novinske arhive na kraju uspevam da otkrijem smisao nekog zapisa.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
Vida Ognjenović u predgovoru vaše knjige piše da je ona “pažljivo komponovano, posebno književno delo”. Čije vam reči podrške kada pišete najviše znače?
- Gospođa Vida Ognjenović je, mogu slobodno reći, moja velika uzdanica i savetnik. Ona je uvek bila prvi čitalac mojih gotovih rukopisa. Ja bih voleo da je kritičnija, ali naradila se gospođa sa glumcima i postala je ovejana laskavica. Pored Vide, koja je kapiten tog mog tima, neprocenjive opaske dobijam od drage Vite Mavrič, Miloša Radovića i, naravno, moje Anite. Čovek koji je možda i najzaslužniji što izdržavam na tom literarnom putu jeste neumorni Zoran Amar, kome nije teško da, gde god bio, sa pažnjom prođe preko mojih dilema i da veoma konstruktivno mišljenje. On je neobično veliki zagovornik jednog mog imaginarnog lika, Sava Stanišića, i zahvaljujući Zoranu i ja sam nastavio da ga forsiram čak i gde ga nije bilo u Dnevnicima.
Dušan, Asja, Jana, vaše troje dece, idu svojim putem. Da li ste uticali na odluke koje su do sada donosili?
- Nisam, niti ću ikada. Oni su sad odrasli ljudi, a ja sam tu samo da ih volim.
Vaša supruga Anita je veoma uspešna u svom poslu. Trenutno radi seriju u kojoj je glavni junak Al Paćino, prošle godine je dobila prestižnu nagradu Designing Women, koju dodeljuje organizacija New York Women in Film & Television. Kada tražite njene savete?
- Anita je moj partner, i to ne samo u braku. Veoma uvažavamo i sve profesionalne sugestije koje dobijemo jedno od drugog. Ona je u tome inače mnogo bolja od mene, lakše uočava i bolje procenjuje, tako da je njeno mišljenje meni uvek važno, možda i najvažnije. Obično se pokajem kad ne uvažim njen stav.
Najnovije.
Zvezde.
