Ivana Žigon: Osećam da je mama sa mnom

Na godišnjicu smrti velike dive Jelene Žigon njena kćerka Ivana Žigon otkriva kakvo je emotivno iskustvo gledati majčin lik i slušati glas na sceni u poemi ‘Desanki za večnost’ 12 meseci pošto nas je zauvek napustila

Naučena od detinjstva da je u pozorištu sve moguće i da umetnost pobeđuje smrt i besmisao, glumica i rediteljka Ivana Žigon (51) kroz poeziju se i dalje “druži” sa svojom majkom, jednom od poslednjih istinskih diva jugoslovenske kinematografije Jelenom Jovanović Žigon, koja nas je napustila 10. aprila prošle godine. Već u maju Ivana ju je, zahvaljujući muzičko-scenskoj poemi “Desanki za večnost”, vratila u teatar. Dramatizaciju stihova velike pesnikinje Desanke Maksimović uradila je Jelena i tako još jednom pomogla kćerki da krene dalje.

Kad ostanemo bez majke, kao da nam se sruši ceo univerzum. Kako se vi nosite sa tim bolom?
- Ispričaću vam simboličan događaj koji će možda najbolje odraziti ono što osećam. Kad sam se rodila, tata je u dvorištu posadio dve jelke, i bez obzira na to što su posađene za moj rođendan, one su bile jele, dve raskošne “jelene”. Zimus, kad je popadalo drveće po čitavom gradu od onog velikog snega, morali smo da posečemo jednu jer je od njene ogromne visine i snage pretila opasnost ljudima i kući. Mnogo sam plakala tog dana, a onda sam pogledala sa terase i shvatila da sam pola veka imala svoju jelku, svoju Jelenu, a sad umesto nje vidim čitavo nebo. Ja osećam da je moja majka sa mnom - u ljubavi, u svakom sećanju, nauku, ali i darovima koje je ostavila svima nama. Eto, sada i u tom pogledu na nebo. To je nešto što se ne može objasniti, kamoli prepričati u jednom intervjuu.

Scensko-muzička poema u Narodnom pozorištu: Veče sećanja na Desanku Maksimović i Jelenu Žigon

Sanjate li majku?

- Ne, ali počela sam da pišem knjigu o svim onim tragovima koje mi pružaju snaga njene duše, energija, svetlost. O takozvanim znakovima ne pored puta, već na putu naše ljubavi, koja je pronašla nove načine da se izrazi.

U kojim situacijama Ivani majka najviše nedostaje pročitajte na sledećoj strani...

- Mnogo smo sarađivale i nastupale, putovale s mojim Božurima. Jednako mi nedostaje u onim naizgled običnim malim radostima ili tugama i u najznačajnijim momentima. Zamislite, moja mama je poslednji nastup imala za Dan ljubavi u Aleksandrovcu, a prethodno je gostovala na Danu svetlosti u spomen Nikoli Tesli u Obrenovcu. Njena poslednja dva puta na pozornici bila su svetlost i ljubav. Inače, cela naša porodica posvećena je umetnosti. Brat Nikola, slikar, i ja odrasli smo u toj pozorišnoj opseni u kojoj je sve moguće, ali bez obzira na to što sam odmalena tome naučena, nisam prestala da se i dalje čudim i čudima radujem.

Kako emotivno doživljavate susret s mamom na sceni u muzičko-scenskoj poemi “Desanki za večnost” tokom koje se naizmenično emituju njen i vaš lik na video-bimu?
- Umetnost ima misiju da sve ono što u životu preti besmislom preobrazi i pripitomi u smisao. Ova predstava mi je zato najdraža od svih koje sam režirala, jer je otišla najdalje u ostvarivanju nemogućeg i Jelena je 10. aprila odigrala glavnu ulogu iako, naočigled, nije sa nama. Ona je, čini mi se, ostavila nesvesno takvu mogućnost dajući se umetnosti do poslednjeg daha. Čuvala je poeziju od novog vremena robotizacije, a eto sad joj je ona uzvratila - sačuvala ju je tako vidljivom da svaki gledalac ostaje nem posle predstave. Umetnost i jeste neka vrsta postizanja sinhroniteta sa neprolaznim, večnim. U poemi moj zadatak jeste da se kao glumica sinhronizujem sa mamom, da komuniciramo iz dva sveta: ja iz ovog prolaznog, ona sa onog drugog. A ta besprolaznost njoj i te kako pristaje, i kao ženi, i kao glumici. Ovaj mistični spektakl igraćemo i dalje u nadi da će publika dobiti priliku da se ponovo druži sa poezijom, na savremen način, uz mnogo smeha, plesa, baleta, muzike, ali ne izdajući ni u jednom trenutku misiju poetske snage.

Kako bi Jelena volela da je pamtimo? Da li su o tome nekad pričale čitajte u nastavku...

- Aca Sekulić je mami napisao pesmu “Bar ti budi večna”, a Desanka Maksimović je svojoj majci napisala: “Obećala si nam da ćeš biti večna.” Mama i ja nikad nismo vodile takve razgovore, ona je zaista bila veoma daleko od smrti, svojom pojavom, snagom. Ali bila je ponosna na svoje filmske uloge i zasigurno bi se radovala što Kinoteka u njenu čast, 19. maja, prikazuje film “Prvi građanin male varoši” Puriše Đorđevića, i to pod nazivom “Prvi građanin male varoši - Prvoj dami velikog grada, Jeleni Jovanović Žigon”. Upravo za taj film dobila je i poslednju nagradu, medalju Bondarčuka u Rusiji.

Ivana Žigon: Nedostaje mi, plačem, mama mi je isuviše dala da bih ostala sama

Osim postojećeg legata posvećenog ocu Stevi Žigonu, u vašoj kući pripremate jedan i za majku?

- Uz pomoć mojih Božurki, naročito Ivane iz Gračanice i moje Slađe, kojima sam beskrajno zahvalna, razvrstali smo hiljade maminih knjiga. Ona nije bila obična muza pesnicima, već je bila i njihova uzdanica. Nikad nijednog pesnika nije odbila kad su je zvali da govori na večerima poezije, otvarala je biblioteke, prva je posle bombardovanja sa Momom Dimićem otišla u Kosovsku Mitrovicu i odnela hiljade knjiga. Bila je čuvar reči svojim kazivanjem, ali i zaštita pesnika, tako da je iza nje ostalo bogatstvo od više od dve hiljade knjiga s predivnim posvetama. Brat Nikola i ja smo tu zaostavštinu s ljubavlju poklonili Adligatu za “Sobu Žigona”, a sad radimo legat u kući. On će biti posvećen mami i njenom dedi, nekadašnjem predsedniku Vlade Crne Gore Mitru Martinoviću, koji je bio i ministar vojni. Prvi je ušao u Skadar, a kad su taj grad na pritisak velikih sila oteli, sa svojih 12 ministara dao je ostavku. A mama je, uz to što je bila obrazac antičke lepote i ličila na faraonku, bila i arhetip žene Crne Gore. Mitropolit Amifilohije mi je nekoliko puta rekao da gledajući moju majku, vidi svoju. Ostavila nam je na hiljade knjiga o Crnoj Gori, tako da će i tamo biti Jelenin legat, a u ovom porodičnom čuvaćemo njene rukopise, sveske, više od sto antologija njoj najmilije poezije, uključujući i poslednju koju je sastavila, u izdanju Filipa Višnjića, posvećenu Simonidi.

Ivana Žigon: Dirljiva posveta majci (video)

Retko se pominje da ste vi i rediteljka. Vaše spektakle, poput “Belih ždralova”, “Stojte, galije carske”, “Njegoš nebom osijan”, gledalo je po četiri hiljade ljudi u Centru Sava. Sada ste uradili intimnu predstavu. Ima li razlike u pristupu?
- Bez obzira na to što je intimnog karaktera, i ona ima rukopis koji su u meni iznedrili otac i majka. Javnost me je dugo doživljavala kao nekog ko je previše tradicionalan, a ja sam, kao Vodolija u horoskopu, zapravo imala potrebu da to tradicionalno prikažem na izrazito savremen način. Tako su spajani hip-hop, gusle i mnoge druge stvari, a sve u smislu mogućnosti koje scena danas pruža. Pritom, nikad nisam zaboravila misao da je progres bez ljubavi ništavilo. Dakle, i u ovoj predstavi ima dosta poigravanja, multimedijalnog prikaza, što je meni, iskreno, mrska reč. Sve što je takozvani progres doneo sceni iskoristila sam u slavu ljubavi i besmrtnosti, kao i u svakoj mojoj predstavi, a ova je sažela dve najveće ljubavi čitave moje porodice - onu prema poeziji kao semenu svih umetnosti i ljubav prema majci koja je simbol života.