Andrija Kuzmanović o odlasku oca: Teško je, sad kada ga nema stalno bih da ga čujem

Mesec dana posle smrti oca dramski umetnik Andrija Kuzmanović smogao je snage da progovori o podmukloj ćudi tuge, o lekcijama koje je dobio od tate i kako je izašao na pozorišnu scenu neposredno pošto su mu saopštili najtužniju vest

Vest o iznenadnoj smrti oca Radojice Kuzmanovića glumac Andrija Kuzmanović (34) dobio je uoči predstave u Vršcu. Srce mu se slomilo, ali izašao je na scenu znajući da bi njegov tata to želeo. Nekadašnji direktor ansambla Kolo Radojica Kuzmanović preminuo je 21. marta u šezdeset četvrtoj godini od posledica srčanog udara. Negov sin jedinac, o čijim ulogama je s ponosom pričao, u ekskluzivnoj ispovesti za Gloriju otkriva kako uči da živi s bolom.

- Teško je. Tuga ode, pa te sačeka iza ćoška, kao da vreba. Vidiš nešto što te asocira na oca i bude ti još teže. To zovem podmukli bol - kaže Andrija i dodaje da mu pomaže to što dosta radi: - Radio sam i kad sam čuo da je preminuo. Igrali smo predstavu u Vršcu. Starije kolege su mi pričale da kad im se desi smrtni slučaj, oni izađu i igraju.

Gotovo svi Andrijini drugari govorili su kako bi voleli da je njihov ćale kao njegov.

- On je bio generacijski ćale. Uvek je bio tu za sve nas, i zato kad mi izjavljuju saučešće, pogotovo drugovi koji su rano ostali bez oca, kažu da im je mnogo tužno. Kao da je otišao neko njihov.

Dok pali cigaretu za cigaretom, konstatujemo da i glasom, osim izgledom, podseća na oca.

- Čudno je sve ovo. Svestan si da kad završiš predstavu više ne možeš pozvati tog nekog. Možda to ne bih ni uradio, ali sad kad ga nema, zvao bih ga stalno. To je ono prokleto ljudsko, da se tek kad nekog izgubiš setiš koliko ti je značio.

Čini mu se da ga je otac nesvesno pripremio za rastanak.

- Na neki pomalo neshvatljiv način ono zbog čega sam mu nekad zamerao, a to je stalno odsustvovanje od kuće, sad mi pomaže da se naviknem da ga nema. I sad tripujem da je na putu. Naravno, nisam lud, znam da mi je otac umro, ali nemam osećaj nedostatka u velikoj meri. Dok sam bio klinac, non-stop je putovao, posao mu je bio takav, a ja sam ga čekao. Sad vidim da me je, nesvesno, pripremio za ovaj trenutak, iako je otišao iznenada. Imao je, hirurzi kažu, najlepšu smrt, na nogama, kad odeš za tri sekunde.

U pojedinim trenucima očekuje da će se otac pojaviti na vratima, kao kad se vraćao sa gostovanja u Švajcarskoj, Americi, Japanu, Kanadi.

- Lepo smo živeli, mnogo smo se voleli, i mama i on, i on i ja. Bili smo prava porodica, sa svim manama i vrlinama. Ipak, uprkos tome, osećam žal što nisam više bio s njim, ali to je ljudski - kad više nemaš mogućnosti da budeš sa nekim, ti bi sve. Ali sa tim se živi, možda drugima možeš da pružiš ono što nisi tom nekom. Moj tata je živeo tri života, bukvalno, proputovao je svet, mislim da nije bio jedino u Argentini. Toplo mi je oko srca kad kažu da je bio jedinstven, drago mi je što ga spominju sa osmehom, što je iza njega ostao trag. Bio je skroman, iako je tačno znao ko je i šta je, šta izaziva kod ljudi, kao što to negde i ja znam.

USMENI ISPIT PUNOLETSTVA

Onog dana kad je sahranio tatu bez životnog oslonca ostale su i njegove sestre od tetke.

- Jedinac sam, ali ceo život živim sa sestrama od tetke, Simonom i Kristinom, koje su ćaletu bile kao kćerke. Simona je 11 godina starija od mene, pa je ona najduže bila s njim. Sad pričamo kako je bio najjači car na svetu. Nikad me nije dirao, jurio, proveravao šta radim. Pamtim njegove reči: “Sine, sad puniš 18 godina, a ja obožavam svoj život i ne pada mi na pamet da ga podredim jurenju tvog, da li ćeš biti normalan ili ne. Pametan si dečko, razmišljaćeš svojom glavom. Ti si moj sin, imaš moje gene. Život će te hiljadu puta dovesti u situaciju da biraš između dobrog i manje dobrog, ali ti ćeš odigrati uvek na svoju intuiciju, to znam. Od sada si svoj čovek, neću te proveravati.”

Od očeve sahrane u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju ne prestaje da radi.

- U glumi ne nalazim utehu, igram se njome i to me ispunjava. Hoću da budem profesionalac kakav je tata bio. Njemu je bilo nebitno da li sa ansamblom gostuje u selu ili Vankuveru, isto se ponašao prema ljudima, i to sam naučio od njega, to mi je negde u genu, kodu. Njegova velika skromnost doprinela je tome da on neprimetno a sa lakoćom uradi sve što je želeo. Tu magiju pokušavam da probudim kod sebe. U tim situacijama mi najviše i nedostaje, pitam se kako bi on to rešio, jer sam impulsivniji, bezobrazniji, drskiji od njega. Nedostaje mi i mimo toga, sve bih ja sad s njim - putovao, pričao, pio i pevao.

Njihove rasprave nikad nisu trajale dugo.

- Nikad se nismo preterano svađali, ma koliko nam stavovi o nečemu bili različiti. Nismo vikali jedan na drugog, sve bi se završilo za dva minuta, tako da nemam teške traume da sam se nekada loše poneo prema njemu. On je bio iskren do srži, retko koga je izbegavao, mogao je sa svima, iako je tačno znao ko mu šta misli. Ali nije dozvoljavao da primitivna ljudska sredstva nadvladaju situacijom i budu iznad ljubavi. Upravo to prizivam kod sebe i kao da se sve više trudim da koristim njegov model, pa se ne ljutim ni na koga, već gledam da uživam u životu. Jer život je samo jedan.

MUŠKI PONOS

Otac je želeo da mu sin bude fudbaler, ali kad je video Andrijinu posvećenost profesiji, ponosio se što je glumac.

- Pričao je o meni i onima koji ga ništa nisu pitali, zezao sam ga da nikog nije briga što sam ja glumac. Nisam, bre, ćale, Brus Vilis, pusti to, govorio sam mu, ali on je i dalje pričao o meni. Savetovao me je da radim više kad bih se žalio da nekad nemam ni sat slobodan, ponavljao bi kako treba potpuno da se okupiram poslom. Nije mi to govorio zbog love, velike su mu pare prošle kroz ruke, i sa milion i sa hiljadu dinara isto je živeo dan, a to je veliko umeće. Možda će neko pomisliti da zbog stalnih putovanja nije bio brižan otac, a bio je i te kako. Sve je primećivao, konstatovao bi da sam se promenio. Iako je bio daleko od mene, sve vreme je razmišljao o meni, kao što ja sve vreme mislim o poslu, i kad šetam, u kupovini, dok razgovaram sa ljudima.

Iako je već izgradio glumačko ime i stekao veliku popularnost, protekciju dobija najčešće zbog oca.

- Nekoliko puta, na raznim mestima i u raznim situacijama, naletao sam na ljude koji su radili sa tatom. Takvih je na hiljade, a on je, što je neverovatno, pamtio imena, prezimena, lica svih njih. Inače, privilegije ne volim, smatram ih jadnim, uvek čekam u redu, ali kad me negde puste zbog tate, drago mi je. Pogotovu otkad nije sa nama.

Jednom je Andriju, Nenada Herakovića i Predraga Vasića sa Zlatibora, gde se održavao Festival sportskog filma na kom su učestvovali sa ostvarenjem “Montevideo, bog te video”, vozač vraćao u Beograd.

- Dečko je bio iz Nove Varoši, stariji od mene, a kad sam pomenuo da je moj otac radio u tom gradu, pitao je kako se zove. Ispostavilo se da su sarađivali u lokalnom ansamblu. Pozvao sam tatu da mu prenesem pozdrave. “Ima li bubuljice? Pitaj ga kako mu je baba”, uzvratio je, a dečko se zaledio, nije mogao da veruje da ga se tata seća posle 18 godina. Takav je bio moj otac. Uvek je izazivao smeh, retko je plakao. Verovatno je plakao sam sa sobom, ali nije dozvoljavao da se ljudi osete čudno ili loše u njegovom društvu. Od života je stalno želeo više, zbog čega je meni savetovao da ne ustajem u 11, već u devet ujutru. Kad bih se bunio kako ću ta dva sata svejedno provesti u kući, govorio mi je da čitam, slušam ptice. On je voleo prirodu, i iako je vešto baratao modernim tehnologijama, nije dozvolio da ga udalje od tradicije i kulture. Naravno, tuga što je otišao biće večna, ali on bi želeo da što pre zaboravimo na ovu situaciju i nastavimo da živimo punim plućima.