Beti Đorđević: Odlazak sina je moja najveća bol

Diva džeza Beti Đorđević prvi solistički koncert u Beogradu održala je na svoj 73. rođendan, a kad je s nevericom pitaju kako je to moguće, sa osmehom kaže “bolje ikad, nego nikad”. O njenom životu, u kom su se smenjivale ružne i lepe stvari, davnih dana hteli su da snime film. Baka je postala u 41. godini, a s obzirom na to da joj se prošle godine udala unuka Kristina, jedva čeka da dobije praunuče.

Ušli ste u osmu deceniju. Kakav je vaš odnos prema starosti?

- Sa ove distance tvrdim da je i mladost teška. Treba preživeti hormone, čudesa i sve te bure. U ovim godinama čovek se primiri, priroda je fantastično to regulisala. Svako životno doba nosi neke čari, to je istina, samo treba biti fin, dobronameran, činiti dobro u životu, ne biti zanovetalo. To je stvar karaktera, ne uči se. Što se izgleda tiče, imam bore, ali one su moje, svaku sam zaradila.

Beti Đorđević: Posle mnogo godina istinski sam srećna

Rano ste se udali za muzičara Slobodana-Bobu Đorđevića, rano ste se i razveli. Kako to da ste ostali sami sve ove godine?
- Udala sam se u sedamnaestoj, razvela posle petnaest godina braka. Posle toga sam imala dužu vezu, ali s pogrešnim čovekom. Upala sam u njegove kandže i to je bilo strašno, ne daj bože nikome, jedva sam se izvukla. Bile su to prilično teške i loše godine i ne želim uopšte da ih se sećam, najradije bih to vreme potpuno izbrisala, ali to se ne može. Nerado o tome pričam i to je sve što ću reći. Upravo zbog toga se toliko dugo nisam pojavljivala, nije džabe rečeno da nesreća nikad ne ide sama. Da me ljudi ne shvate pogrešno, ne želim da kukam, ali od detinjstva mi je život bio težak.

Ostatak intervjua sa Beti Đorđević pročitajte na sledećoj strani...

Baka vas je odgajila. Šta je bilo s vašim roditeljima?
- Bilo je to ratno vreme, otac je poginuo, majka se preudala. Nema tu šta mnogo da se priča. Rano sam spoznala da život nije fer. Ali, da se nisam tu očeličila, sigurno ne bih preživela sve ovo što mi se kasnije izdešavalo.

Kako izgleda jedan vaš dan?
- Uvek nađem sebi neku okupaciju, bavim se kućnim poslovima, čitam. Najviše bajke. Samo mi one pomažu da ne mislim na teške dane. Njih sam volela i kao dete, one su mi uteha. Imam i divne unuke, Kristinu i Vladana, snaju Snežanu. Rano sam postala baka, u 41. godini, a pošto se Kristina udala prošle godine, jedva čekam praunuče. Ponekad pomislim kako ni ne znam koliko sam u životu uradila, a kad vidim snimke sa nastupa, što pre nisam mogla, shvatam kako se na sceni potpuno transformišem, kao da sam u blagom transu. Često razmišljam kako je možda trebalo da prihvatim ponudu da o mom životu snime film, u kome bih samu sebe igrala u nekim periodima. Ne bih osećala tremu, već sam bila pred kamerama u filmu “13. jul” i serijama “Muzika moje mladosti” i “Čast mi je pozvati vas”, ali tada nisam bila spremna za autobiografsko ostvarenje.

Ne unosi  se previše u prošlost, do te mere je, kaže,  sve bilo ružno i tragično da je  prestala bilo šta da očekuje od života... o tome čitajte na sledećoj strani

-Prestala sam bilo šta da očekujem od života, pa kad se desi nešto lepo, pitam se čime sam to zaslužila. Najteže mi je što sam izgubila sina, to je moja najveća bol. Posle toga sam mislila da ću umreti, živim od dana do dana, ponešto se dešava što mi skrene misli. I kad se najmanje nadam, dogodi se nešto lepo, kao što je poziv za intervju u Gloriji.