Beogradski glumac od prvog honorara kupio je roditeljima telefon, plakao je kad ga je ostavila devojka, a zahvaljujući Peri Zupcu postao je antologijski pesnik iako je u životu napisao samo jednu pesmu
Da li vam se ikad desilo da kažete: “Šteta, to sam ja mogao da igram!”
- Žao mi je što nisam odigrao Pometa u “Dundu Maroju”, Jaga u “Otelu”. Ima još mnogo uloga, ali nećemo sad o tome.
Glumačka noćna mora?
- Iako smo dresirani da raznim mehanizmima spasavamo sebe kad zaboravimo tekst, u istoriji pozorišta nije bilo predstave bez greške. Van scene možemo biti u najgorim mogućim odnosima, ali kad se desi kiks, činimo sve da gledaoci to ne primete. I to je najlepše u našem poslu.
Vaš najveći strah?
- Bojim se zemljotresa, požara, posebno neispravnog bojlera.
Koje strategije, prvenstveno mentalnog preživljavanja, koristite danas?
- Permanentno bežim od politike i to me mnogo košta, jer političarima si, ako si ih odbio, a sve sam ih odbio, odmah neprijatelj.
Kad ste poslednji put plakali?
- Kad me je ostavila devojka, ali to je bilo pre više od 50 godina.
Da možete, koga biste oživeli?
- Đorđa Stanojevića, zahvaljujući kome je Srbija druga u svetu dobila struju. U jednoj epizodi serije “Zaboravljeni umovi” sam ga igrao, ali takav naučnik zaslužuje mnogo više.
Kako ste potrošili prvi honorar?
- Kupio sam ocu i majci telefonski aparat i stočić i stolicu koji su išli uz njega.
Viski ili vino?
- Oboje, mada uz ručak uvek pijem crveno vino.
Kako se iskupite kod supruge kad nešto zabrljate?
- Odmah priznam sve. Šalim se, naravno, ali ne brljam previše, pa nemam problema.
Jeste li obišli sve kontinente?
- Nisam bio jedino na Arktiku i na Antarktiku i nemam ni želju da ih vidim. Baš kao ni da otputujem na Mesec, iako je pitanje dana kada će to biti opšte mesto.
Šta ne znamo o vama, a trebalo bi?
- Omiljeno priznanje mi je “Zlatno pero” za esej o glumcu monodramisti na festivalu Milivojevi dani, kojim sam nagrađen u veoma jakoj konkurenciji.
Kako ste postali antologijski pesnik?
- Na promociji knjige Pere Zupca Matija Bećković se požalio kako će njih dvojicu pamtiti po “Mostarskim kišama” i “Veri Pavladoljskoj” iako su napisali onoliko pesama. Našalio sam se da je isti slučaj i sa mnom, ali iz potpuno drugog razloga - napisao sam samo jednu pesmu u životu. Nju je Pera uvrstio u antologiju i tako sam zahvaljujući njemu postao antologijski pesnik.
Najnovije.
Zvezde.
