Beti Đorđević: Posle mnogo godina istinski sam srećna

Pošto je u 73. godini održala prvi solistički koncert, čuvena džez pevačica Beti Đorđević smogla je snagu da ispriča zašto nije prihvatila poziv Ele Ficdžerald da ode u Ameriku i kako posle smrti sina utehu pronalazi u čitanju bajki

Diva džeza Beti Đorđević prvi solistički koncert u Beogradu održala je na svoj 73. rođendan, a kad je s nevericom pitaju kako je to moguće, sa osmehom kaže “bolje ikad, nego nikad”. O njenom životu, u kom su se smenjivale ružne i lepe stvari, davnih dana hteli su da snime film. Baka je postala u 41. godini, a s obzirom na to da joj se prošle godine udala unuka Kristina, jedva čeka da dobije praunuče.

- Za druge važi nikad nije kasno, za mene “bolje ikad, nego nikad”. Drago mi je što sam zvanično prvi solistički koncert imala u Domu omladine, hramu dobre muzike, iako, najiskrenije, nisam verovala da će se to ikad desiti. Čak sam strahovala hoće li doći dovoljno ljudi, ali organizatori su dobro procenili da će koncert biti rasprodat. Posle mnogo godina istinski sam srećna, iako je sve ovo trebalo da mi se dogodi dok sam bila u punoj snazi, u svakom smislu. Doduše, glas je ostao, tako da imam pokriće da se pojavljujem, niko me ne bi zvao da nije tako. U ovom poslu to je najvažniji atribut. Međutim, splet okolnosti je čudo i nekad se osvrnem i ozbiljno zamislim kako je moguće da sam opstala u ovom svetu. Jer naći se kao žena u šou-biznisu, uz to sama, ravno je ludilu. Valjda je kvalitet preusudio, volim da pevam i mislim da znam to da radim.

Posle jednog vašeg nastupa u hotelu Jugoslavija gde vas je slušala, legendarna Ela Ficdžerald vas je pozvala u Ameriku. Da li se pevačica pokajala što nije otišla pročitajte u nastavku...

- Bilo je to jedno divno veče, ostale su lepe uspomene i fotografije. Ona je za mene bila bog, i to su trenuci za ceo život. A što se kajanja tiče, šta je bilo, bilo je. Kad sam mogla, nisam, kad nisam mogla, htela sam, i to je to. Ne unosim se previše u prošlost, do te mere je sve bilo ružno i tragično da sam prestala bilo šta da očekujem od života, pa kad se desi nešto lepo, pitam se čime sam to zaslužila. Najteže mi je što sam izgubila sina, to je moja najveća bol. Posle toga sam mislila da ću umreti, živim od dana do dana, ponešto se dešava što mi skrene misli. I kad se najmanje nadam, dogodi se nešto lepo, kao što je poziv za intervju u Gloriji.