Mina Nikolić o poslednjim očevima danima: Šezdeset dana velike škole

Tri meseca pošto se zauvek rastala od tate, našeg velikog dramskog umetnika Marka Nikolića, mlada glumica Mina Nikolić (25) smogla je snagu da ispriča kakav je privatno bio čovek kojeg je cela nacija nepodeljeno volela zbog njegovih briljantnih filmskih i televizijskih ostvarenja. Kad je prošlo prvo surovo suočavanje s gubitkom roditelja, postala je svesna da je imala veliku sreću što je odrastala i stasavala pored dobrog čoveka od kog je mogla mnogo toga da nauči.

“Ponesi pozdrav tamo gde ideš među zvezde, najsjajnije i najveće”: Kolege se u suzama oprostile od Marka Nikolića

- Tatin i moj odnos bio je veoma lep, divno smo se družili i svuda išli zajedno. Kad sam bila mala, mama Dubravka radila je u apoteci u Pančevu, pa je o meni najčešće brinuo tata: dolazio je po mene u vrtić, vodio me kod lekara, ali i na sva snimanja i probe, čak i kostimske, kao i na predstave. Odlazili smo i na pecanje, u kojem je beskrajno uživao, kao i na brod. Najdraže mi je bilo da provodim vreme s njim jer je u svemu bio poseban. Kod njega je sve moglo, a i ako je postojala neka stvar oko koje se ne bismo složili, o tome smo se dogovarali i pokušavali da pronađemo kompromis. Za razliku od njega, mama je uvek, pre nego što i bilo šta pitam, govorila ne.

Kad pomisli kako Marka više nema, u Mini se probude sećanja na ta njihova druženja. Ona joj najviše nedostaju.

- Većinu novih stvari saznala sam i naučila dok smo boravili na brodu i odlazili na pecanje. Nesvesno me je spremao za kampovanje jer je čitavog života na taj način letovao. Pričao mi je kako je kao veoma mlad išao s drugovima na more biciklom i kampovao na raznim mestima na Jadranu. Toliko sam čak i sitnica nesvesno pokupila iz tih razgovora da sam, kad sam prvi put otišla sa svojim prijateljima na kampovanje, znala gotovo sve što mi je bilo potrebno. Napravio je od mene dobrog kampera, a sa svim znanjima koja mi je preneo imam utisak da mogu da se snađem uvek i svuda.

Dara Džokić: Setne uspomene na Marka Nikolića

O poslednja dva meseca života slavnog glumca i njegovim životnim lekcijama koje je preneo ćerki, pročitajte na sledećoj strani...

SARME I KNEDLE

Čuveni Giga Moravac bio je snažan oslonac porodici. I najsloženije životne situacije rešavao je rutinski, bez nervoze.

Poslednje godine Marka Nikolića: Velika borba sa opakom bolešću

- Ako bismo boravili na brodu, a nešto bi mi zafalilo, dao bi mi drvo i alat i rekao da to napravim sama. Tako sam počela da pravim korisne predmete od drveta, kasnije i metala, pa sad mogu da se snađem šta god mi zatreba. Uz njega sam savladala i kuvanje. Mama ne voli da joj se neko mota po kuhinji, dok je tata obožavao kad mu asistiram, seckam povrće, perem sudove. Umeli smo da zajedno zavijamo sarmu ili spremamo knedle sa šljivama.

Njih dvoje nisu imali klasičan odnos otac - kćerka. Mina ga je pre doživljavala kao starog prijatelja o kome je stalno brinula, dok je on njoj zauzvrat otkrivao znanja koja će joj u životu biti od pomoći.

- Naš odnos bio je, iskreno, malo neobičan, pošto je tati bilo 47 godina kad sam se ja rodila, pa je delovalo kao da smo jednu generaciju preskočili. Možda bi sve bilo potpuno drugačije da je on bio mlađi. Ovako, mogla bih reći da mi je više bio deka nego otac, ali i veliki prijatelj. Imam utisak da je stigao da me nauči svemu onome što mi je neophodno: kako da se postavim prema ljudima, šta treba da želim, kakav stav da razvijem prema poslu. U njegova poslednja dva meseca života, kad je bolest baš uzela maha, sve je bilo zgusnuto. Ono što ljudi dobiju od svojih roditelja tokom godina vaspitanja i odrastanja on mi je preneo u tih šezdesetak dana.

“Zbogom, Gigo moj”: Poslednji pozdrav Dragana Bjelogrlića filmskom ocu

Tata i kćerka su bili i vrlo slični. Marko je bio dosta konzervativan, što je genotipom i vaspitnim lekcijama preneo na Minu.

- Nije bio strog, nikad mi ništa nije branio, ali bi mi uvek objasnio zbog čega misli da neke stvari ne treba da radim. Bio je veliki tradicionalista, a i ja sam u suštini stara duša. Cenim vrednosti koje su primerenije starijima nego mladima. Slušam čak i muziku šezdesetih, a kad sam jednom prilikom čula “Bijele stijene”, došla sam i rekla: “Jao, tata, moraš da čuješ ovu pesmu”. Tada mi je otkrio da je baš tu pesmu svirao na nastupu svog benda Vršnjaci. Prihvatila sam neke njegove stavove, ali nismo se slagali baš oko svega. Recimo, nije mogao da prihvati da se u grad izlazi u ponoć, što je za moju generaciju sasvim normalno. Iako nisam to činila često, kad bih izašla tako kasno u provod, obavezno bi rekao: “Mislim, ko izlazi u to vreme? U naše vreme se znalo ko samo izlazi u to doba.” Nije mi polazilo za rukom da mu objasnim da se neke stvari menjaju, jednostavno nije mogao da ih shvati.

Mada veoma pronicljiv i duhovit čovek, Giga je nekima delovao odbojno.

- Nije uspevao da nađe zajednički jezik sa svima, bio je vrlo uzdržan dok ne bi upoznao osobu. Mnogo puta sam se sretala s ljudima koji su mog tatu opisivali kao nervoznog ili nadrndanog čoveka. Bio je to njegov način da se odbrani, iako postoje i lepši. Ali ne mislim da ljudi treba da trpe prisustvo osoba koje im ne prijaju. Duboko verujem da jedino deca i porodica treba da upoznaju ljude u dušu. To sam od njega dobila i to mi je zaista najbitnije u životu, što sam ga poznavala onakvog kakav je on stvarno bio.

Kako joj je preneo ljubav prema glumi i pozorištu, pročitajte na sledećoj strani...

POVERENJE JE NAJVAŽNIJE

S tatom je provodila mnogo vremena u pozorištu i veoma rano se zaljubila u glumu.

- Taj poziv me je oduvek privlačio, a kako sam rasla, u više navrata sam imala želju da upišem neki drugi fakultet, prvo molekularnu biologiju, zatim montažu i scenografiju. Uprkos željama, na kraju sam se opredelila za glumu, mada nisam znala šta je ona zapravo sve dok je nisam upisala. Kad sam tati saopštila da želim da budem glumica, rekao mi je: “Znaš koje su loše strane ove profesije, ne znaš nikada da li ćeš imati posla, da je teško ako ga nemaš, da će biti problema da sakriješ privatni život. Ali ne mogu sad da pljujem u tanjir iz kojeg jedem i da ti kažem da ne treba time da se baviš, jer je meni gluma donela mnogo, mnogo lepih momenata u životu.” Mama i tata su bili na mom prvom ispitu. Otišli su u suzama, bili su užasnuti jer sam bila najgora. Imala sam mononukleozu i mesec sam odsustvovala s fakulteta, pa ništa nisam uspela da pohvatam. Stvarno sam bila loša. Posle su nastavili da dolaze i na ispite i na predstave, a i ja sam dosta radila, pa je bilo mnogo bolje. Mislim da je tata bio vrlo srećan zbog mene. Inače, i sam je bio veoma srećan što se bavi glumom. 

Poslednje zbogom: Dirljiv oproštaj Violete i Emilije Popadić od voljenog Gige

- Drago mi je što je uspeo da pogleda film u kome prvi put igram zapaženiju ulogu. Reč je o ostvarenju “Heroji” reditelja i scenariste Gorana Nikolića. Snimljen je pre nego što je umro, a ja sam ga nabavila od kolega s fakulteta i pustila mu. Video je sve što sam radila i sve je komentarisao. Nikad me nije štedeo, uvek je imao šta da mi kaže. Tada mi je konkretno rekao: “Sine, najbitnije ti je da rečenicu, odnosno repliku, izgovoriš tačno i da ti se veruje.”