Nikola Đuričko: Moji surferski dani u Sidneju (foto)

Glumac Nikola Đuričko porodično je posetio Australiju, gde je proslavio novogodišnje i božićne praznike, učio da surfuje i trajno se zaljubio u plaže i divlju prirodu

Već dve godine pokušavam da dogovorim gostovanje sa stendapom “Sve što ste hteli da znate o Džoniju, a niste smeli nikad da ga pitate” u Australiji, ali, nažalost, organizator stalno vrda. Obećao sam deci 2017. da ćemo ići na put, međutim, nije bilo ništa od toga. Prošle godine sam im rekao da idemo sto posto. Letos je moja sestra Nađa, koja živi u Melburnu sa mužem Džeremijem, kćerkom Amalijom i sinom Tahijem, dolazila u Evropu i bili smo svi zajedno na moru. Deca su nam se odmah uklopila jer su sličnog uzrasta, pa smo se radovali ponovnom susretu. Sa organizatorom je opet propao dogovor, a ja, razočaran, nisam znao kako da objasnim klincima zašto ne putujemo. Onda je moja supruga Ljilja izgovorila ključnu rečenicu: “Ako sada ne odemo, nikada nećemo”. To je bilo dovoljno da odlučimo - idemo za Australiju! Prvo u Sidnej da dočekamo Novu godinu, posle u Melburn da se vidimo s mojom sestrom i njenom familijom.

Nikola Đuričko: U našoj kući zakonodavnu i izvršnu vlast ima moja supruga

Izgubljeni koferi

Daleke 1984. bio sam u Australiji. Leteli smo Jatom 24 sata i prikazivali su samo jedan film. Sada se putuje komfornije: svako ima svoj monitor i mogućnost da odabere između hiljadu filmova, igrica, muzike. Ipak, veoma je naporno sedeti više od 20 sati u avionu. Kada smo konačno stigli u Sidnej, zgužvani od leta, bili smo presrećni što je putešestvije završeno. Iako nas je dočekala vest da su nam izgubili kofere, nismo dali da nam išta pokvari raspoloženje.

Džet-leg

Probudili smo se u četiri ujutru, džet-leg se surovo poigrao s nama. Sačekali smo da se razdani i krenuli u šetnju. Šokirali su nas ogromni eukaliptusi i egzotično drveće staro više od sto godina, najrazličitiji papagaji - šarene are i bele sa zelenim krestama, ptice irisi sa dugačkim kljunovima i veliki slepi miševi koji jedu voće. U vazduhu su se osećali mirisi okeana i raznog cveća, temperatura je bila oko 30 stepeni. Bilo je mnogo turista iz sveta, a ja sam se šalio kako se dosta izgradilo od mog poslednjeg boravka. Naš stan se nalazio blizu Raškaters Beja, prelepe uvale sa marinom za jedrenjake i ogromnim parkom bez ijednog govanceta ili parčeta papira. Urednost i odsustvo smoga su nas oduševili. Ceo grad je “smoke free” i niko ne puši, pa ni stranci.

Čudo za sva čula

Tokom tog prvog dana obišli smo Botaničku baštu, čudo za sva čula. U prelepoj šetnji stigli smo do Sidnejske opere i velikog Sidnejskog mosta. Nedaleko odatle je stari deo grada, The Rocks. Svako veče smo obavezno silazili u naš parkić, šetali i igrali američki fudbal. U početku su nas deca pobeđivala jer je Ljilja bila u stalnoj prepisci sa avio-kompanijom oko kofera koji nisu stizali, pa smo nosili zimsku garderobu. Trećeg dana su se i oni konačno pojavili, pa sam mogao da se ističem u lanenim pantalonama i sa australijskim šeširom, kao pravi turista.

Nikola i Đorđe Đuričko: Golferi džentlmeni (foto)

Doček bez snega

Na proslavu Nove godine išli smo kod Jovana i Olge, naših prijatelja i domaćina u Sidneju. Sa terase njihovih komšija posmatrali smo novogodišnji vatromet iz dva dela, za decu u 21 sat i u ponoć za odrasle. Doček u majici sa kratkim rukavima bio je poseban. Sledećeg dana posetili smo Bondaj plažu, prepunu surfera i kupača. Tukli smo se sa talasima, a ja sam bio zamotan da ne bih izgoreo. Opasno je sunce koje ne osećate zbog vetra i oblaka koji ga sakriju, a ono svejedno prži. Talasi okeana su impozantni, dok je hladna okeanska voda lep kontrapunkt toplom pesku. Na povratku kući fasciniralo nas je to kako ljudi stoje u redu da uđu u autobus.

Sednica bezbednosti o smehu: Kad Nikola Đuričko svetu pošalje mudru poruku (foto)

U grupi za mame

Za Božić smo ponovo bili Jovanovi i Olgini gosti i tada sam upoznao njihove prijatelje iz “grupe za mame”. Olga je nedavno rodila drugog sina, a u Sidneju postoji pravilo da se po opštinama formiraju grupe mama koje su komšinice i deca su im sličnog uzrasta. Kosmopolitski Božić su sačinjavali veseli i duhoviti par iz Indije sa prelepom kćerkicom, Amerikanka sa mužem iz Mančestera i njihov dečak, Jovan i Olga plus njihova dva sinčića i mi. Njihov stančić je bio pretesan da primi sve nas, ali bio je to jedan od najprisnijih i najlepših božićnih ručkova u mom životu. Smejali smo se na srpskom i engleskom i naučili poneku reč na hindi jeziku.

Australijan open

Nakon nekoliko dana u Sidneju krenuli smo za Melburn. Moja sestra živi malo dalje od grada, njena kuća se nalazi usred šume eukaliptusa i ima ogromno dvorište. Bili smo presrećni što se ponovo vidimo. Lokalni bazen je na pet minuta kolima od njih, a fudbalski teren na tri minuta vožnje. Svakodnevno smo išli na plivanje i fudbal i pravili večere. Obilazili smo Melburn, velik i gostoljubiv grad. Dopala mi se priroda, smirivala mi je živce. Turnir u tenisu još nije bio počeo, otkrio sam da su karte preskupe, a bilo mi je truba da smaram Noleta jer on je imao pametnija posla.

Tamara Dragičević i Nikola Đuričko: Prijateljstvo za sva vremena

Surferi

Poslednjih nekoliko dana provodili smo u mestu Venus bej. Išli smo do preslatke kućice koja se nalazi samo pet minuta hoda od obale. Bio sam fasciniran: osam kilometara divlje okeanske plaže sa ukupno sedamnaest ljudi na njoj. Tamo je najlepši zalazak sunca. Neverovatno mi je bilo to koliko Australijanci vode računa o prirodi i ekologiji. Za sve vreme našeg boravka video sam samo jednu plastičnu slamčicu. Učili smo da surfujemo - moj zet Džeremi je strpljiv i pravi je okeanski guru. Stalno sam padao, ali tu i tamo sam se na stomaku ili kolenima provozao dovoljno da se zaljubim u ovu aktivnost. Moja kćerka Nađa je uspela da ustane više puta i da na nekoliko trenutaka jaše talase. Sin Đorđe je vozio kratku dasku za ležanje i veoma mu je dobro išlo. Ljilja i ja smo se smejali jer je on svaki put dok vozi vikao: “Samo da nema ajkula!” Mogao bih da živim u toj kućici na okeanu i da po ceo dan surfujem.