Mirjana Bobić Mojsilović ima velike planove za budućnost: Jedva čekam da postanem baka!

Iako godinu na izmaku karakteriše kao groznu, književnica Mirjana Bobić Mojsilović ima velike planove za budućnost, sreću pronalazi u malim stvarima i priželjkuje da joj kćerka Mila saopšti lepu vest.

Spisateljica i novinarka Mirjana Bobić Mojsilović (61) svojevremeno je izjavila kako veruje da će mnogi njeni romani biti ekranizovani i zasad je na dobrom putu da se to desi. Nakon što je pre nekoliko godina australijska producentska kuća otkupila prava na njen roman “Gospodin pogrešni”, kako bi od njega napravila seriju, sada to radi i rediteljka Jelena Bajić Jočić, koja po Mirinim romanima “Azbuka mog života” i “Muška azbuka” snima “Azbuku naših života”.

- Contrast Studios i Jelena Bajić Jočić otkupili su prava za snimanje serije po mojim romanima i scenario je pisao njihov tim. Ali divno je bilo što mi je Jelena slala svaku epizodu da pročitam i dam sugestije. Veoma sam zadovoljna kako su napravili scenario, pošto je bio prilično zahtevan postupak spojiti mušku i žensku verziju priče o porodici i njenom raspadu, prikazati razvod braka iz dva različita ugla. Mislim da će to biti jedna savremena serija o našim životima, takvim kakvi jesu.

Autorka ste nekoliko pozorišnih komada. Kako se snalazite u tom žanru, da li je podjednako uzbudljivo kao pisanje romana ili pesama?

- Ništa nije isto i za sve je potrebna drugačija vrsta osećanja, inspiracije i koncentracije. Jedino što je isto jeste to što ja uvek čujem glasove svojih junaka, njihovu dikciju, disanje, vidim ih kako nose svoje glave na ramenima. A kad pišem poeziju, čujem vlastiti glas kako izgovara stihove.

Odnedavno na Televiziji Prva vodite emisiju “Srećna Srbija” u kojoj putujete po našoj zemlji i upoznajete gledaoce sa njenim lepotama, običajima, ljudima. Da li vas to zabavlja?

- Iskreno govoreći, to i radim zato što me veoma zabavlja. Uostalom, nalazim da je Beograd, i bez ove korone, prilično dosadan, a svako pa i najmanje putovanjce van njega za mene je kao letovanje, izvor radosti i veselja, takozvane male sreće. O tome se, uostalom, i radi u mojoj emisiji.

Jeste li otkrili nešto novo o zemljacima?

- Ništa mi ne znamo i suština je da su pametni ljudi spremni da uče o sebi i svetu oko sebe. Toliko ima mesta koja nisam videla i toliko divnih ljudi koje tek treba da sretnem. Najdivnije mi je što mi gledaoci pišu da im novom emisijom vraćam osmeh i malu radost.

Da li vam ponekad fali novinarstvo?

- Ne nedostaje mi nimalo. Već dvadeset godina ja sam u drugom, svom svetu. Novinarstvo sam probala i iživela na vreme. Sa druge strane, kada danas posmatram ovaj matriks u kome se nalazi svet, sa tugom zaključujem da je novinarstvo postalo ogoljena propaganda.

Kako se osećate kad završite pisanje romana?

- To je svakako predivan trenutak - olakšanje i zadovoljstvo, kao da skidam neki veliki teret sa srca i iz glave, ali uvek postoji i mala doza zebnje, kao kad dete prvi put puštate da samo ode u školu. Pa i sad kad je Laguna reizdala moj roman “Srce moje” imala sam malu zebnju, ali vidim da on fantastično prolazi kod publike.

Pročitajte i Mirjana Bobić Mojsilović: Jedino ćerka zna moje planove

Izjavili ste da svaki vaš rukopis prvo pročita vaša kćerka Mila. Da li je i danas tako?

- Da, uvek prvo ona, jer je ona moj najstroži i najpošteniji kritičar, a uz to i ima ukusa i znanja.

Kakav odnos imate sa Milom, možete li da je nazovete svojom prijateljicom ili i dalje negujete odnos majka - kćerka?

- Za mamu je dete uvek dete, čak i kad mama podetinji.

Jeste li spremni na to da postanete baka?

- Spremna i jedva čekam.

Pročitajte i Mirjana Bobić Mojsilović: Mi smo ranjena generacija, nije važno da voliš!

Vaša nova maksima glasi “stvarnost nije dovoljna”. Šta tačno mislite kad to kažete?

- Život je isti za sve ljude, rodiš se, radiš i umreš. Na primer, epidemija korone je mnoge koji se oslanjaju samo na stvarnost, u kojoj odjednom nema više ničega osim straha, bacila u depresiju.