Boris Miljković ekskluzivno otkriva: Plašim se gotovo svega!

Reditelj i kreativni direktor RTS-a Boris Miljković (64) seća se mirisa kožnih kofera iz detinjstva, dobio je sina uoči intervjua za Gloriju, žali za gotovo svim, a od Marine Abramović je naučio kako se stari.

Šta ste naučili od Marine Abramović o kojoj ste snimili dokumentarni film “Povratak kući - Marina Abramović i njena deca”?

- Mnogo stvari, ali čini mi se najvažnija da ću pokušati, poučen Marinom, da ostarim kako treba. To je veoma teško, ali isplati se. Osim, ako već nisam ostario.

Omiljena filmska replika?

- “I don’t like tipping”, iz Tarantinovog filma “Ulični psi”. Naravno, i “Čiko, je l’ sav ovaj lebac tvoj?”, iz “Užičke republike”, pitanje koje dečak postavlja Petru Prličku, pekaru. Kako danas stoje stvari, pitanje “Čiji je sav lebac?” je istinski aktuelno.

Kom albumu se uvek vraćate?

- Clash, “London Calling”. Zato što je sjajan, motivišući, glasan i pripada vremenu u koje volim da se vratim. No, kada je takvo pitanje, ne mogu a da ne pomenem i “Heroes”, Bouvijevo remek-delo.

Najneobičnija tačka na planeti koju ste obišli?

- Još nisam stigao na najneobičniju tačku, još putujem. Kada se to, možda, jednog dana dogodi, odmah ću vam javiti.

Imate li jutarnju rutinu?

- Imam. Tačno pre tri godine, kada sam kod vas gostovao u jednoj sličnoj rubrici, rodio mi se sin. I sada, ovog jutra mi se rodio sin. Nisam siguran da ću prihvatiti vaš sledeći poziv, već sam u godinama.

Čega se najčešće sećate iz detinjstva?

- Nekoliko mirisa. Mirisa kožnih kofera, jednog parfema i jedne čorbe. Moram da kažem da se taj repertoar menja, kako godine prolaze.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by PGP RTS (@pgp.rts)

Jeste li imali idole i ko je to bio za vas?

- Svi su imali idole. Čika Volt Dizni, čika Duško Radović, čika Gabrijel Garsija Markes. Kada sam, jednog dana, prestao da govorim čika ispred imena, primetio sam da sam porastao. Opet, pomišljam da Marinu Abramović ponekad nazovem teta Marinom, iz jednostavnog idolopoklonstva.

Šta vam danas privlači pažnju na televiziji?

- Gotovo ništa. Naučio sam, u međuvremenu, da se informacijama, obrazovanjem i zabavom snabdevam na drugim mestima. Ipak, bavim se televizijom kao da mi je prvi put, srčano, istrajno i strasno, kao da mi je poslednji put.

Plašite li se čega?

- Plašim se gotovo svega, ali se tome u isto vreme i radujem.

Šta je vaš porok?

- Nažalost, ograničeni smo prostorom. Ekonomičnije bi bilo da ste me pitali šta su moje vrline.

Kako se nosite sa kritikom?

- Kada je ima, dobro se nosim. No, nema je previše, ako govorimo o kritici u kulturi i umetnosti. Kritika koja dolazi od mojih bliskih je bezbolna, mi vodimo računa jedni o drugima i anesteziramo svoje rane pre mogućeg bola. Nevolja je samo u tome što mi, moji bliski i ja, to znamo i računamo s tim.

Žalite li za nečim?

- Žalim za gotovo svim. Uvek se zbunim kada negde pročitam da bi ljudi proživeli opet svoj život isto onako kako ga žive, i to, nekako, izgovaraju sa posebnim ponosom. Ja ne bih sigurno, probao bih nešto drugo, bar bih jeo mnogo više sladoleda, kao što kaže Borhes u odgovoru na slično pitanje.

Kada se u vama budi optimizam?

- Iskreno da vam kažem, ne znam šta je to pesimizam.

Zapisujete li svoje misli?

- Zapisujem zato što zaboravljam.

Šta ste zapisali u novoj knjizi “Jugosloveni”?

- Napisao sam priču o grupi dece na jednom izolovanom ostrvu i njihovim zajedničkim životima, njihovom odrastanju. Napisao sam i priču o šahu, sadržanu u priči o toj deci, koji je bio veoma važan i popularan kada su ta deca odrastala. Napisao sam, takođe, i to da se cela ta stvar zove Jugoslavija, a da su učesnici cele te stvari Jugosloveni, iako više to nisu. Tako nekako. Nema nikakve veze sa nostalgijom. n