Siniša Kovačević: Svako pomaže u skladu sa svojim mogućnostima!

Kako bi pomogao da se sakupi novac za lečenje bolesne dece, Minje, Anike i Olivera, književnik, dramski pisac i reditelj Siniša Kovačević izneo je iz svog podruma kolekciju srpskog nacionalnog pića i ponudio je na aukciji

Književnik, dramski pisac i reditelj Siniša Kovačević (66) nije slutio da će rakija koju je pre desetak godina počeo da pravi iz hobija za prijatelje i sebe dobiti jednu posebnu svrhu i naći se na aukciji za pomoć bolesnoj deci, Minji, Aniki i Oliveru. Usledila je lančana reakcija dobrote, jedna dobra vest stizala je drugu. Humani ljudi su shvatili suštinu njegove ideje i otkupili boce srpskog nacionalnog pića koje je proizveo.

- Stepen humanosti, solidarnosti jednog društva meri se odnosom prema njegovim najnezaštićenijim slojevima, prema deci i starijima, a naročito prema onima koji su bolesni i u jednoj i u drugoj grupi. Kada imate dete kod kuće za koje svaki novi dan podrazumeva korak bliže vrlo bliskom i izvesnom kraju, to mora da je strašan osećaj. I nemamo pravo da to ne primećujemo. Uravnoteženi društveni sloj empatijom reaguje kada su nečija tuga i muka u pitanju. To ne bi trebalo da bude herojsko delo. Niti ja to tako doživljavam, niti sebe izdvajam iz te velike grupe ljudi koja pomaže, svako u skladu sa svojim mogućnostima: donacijom u novcu, slanjem SMS poruke, molitvom, dobrom željom.

Pročitajte i Duša dedina: Siniša Kovačević ganuo javnost emotivnom porukom (foto)

- Čuo sam da se za Minju, Aniku i Olivera sakuplja pomoć i u jednom trenutku sam shvatio da u podrumu imam kolekciju alkoholnih pića koja meni ničemu ne služi i onda sam odlučio da je koristeći društvene mreže stavim na jednu vrstu licitacije. U tome sam imao veliku pomoć voditelja Ivana Ivanovića, koji je bio jedan od licitanata. Samo njegovo ime značilo je određenu vrstu skretanja pažnje na sam taj čin. On je svu rakiju otkupio za skoro pet hiljada evra i onda je relicitovao flašu po flašu prijateljima i nepoznatim ljudima dobre volje. Na kraju je skupljena suma od petnaestak hiljada evra koja je podeljena za ovo troje dece. Ja sam kao javna ličnost pomogao da se za akciju čuje i da se ona sprovede, ali treba naglasiti da ima tako mnogo ljudi daronosnijih od Ivana i mene koji neće da se zna o tome koliko i kako daju. Oni zaslužuju svaku hvalu i blagoslov.

Organsko dobročinstvo.

Kolekcija rakije koja je licitirana nastala je sasvim slučajno.

- Pre desetak godina, prestavši da budem darovit, izgubivši posao na fakultetu, eliminisan iz svih beogradskih pozorišta, lišen mogućnosti da participiram na bilo kom konkursu i dobijem priliku da nešto snimam, otišao sam da živim na selu u Sremu i počeo da se bavim sasvim drugim poslom, da pišem romane i pravim male količine rakije i vina. Čak sam prepotentno lepio na poleđinu flaša etiketu: “Ovu rakiju nikada nećeš moći da kupiš. Pravim je samo za sebe i svoje prijatelje.” To je hobi koji me vraća poslovima koje su radili moji preci. Zahteva mnogo vremena i pažnje, znanja i ljubavi. Treba da negujete voćke od trenutka kada procvetaju, a trudim se da pritom inoviram. Koristim organske preparate protiv štetočina te je sve što proizvedem organsko. Onima koji su kupili rakiju želim da je popiju u situacijama koje podrazumevaju radost i veselje i neka je popiju uzdravlje.

Veruje da je pomoć ljudima u nevolji stvar vaspitanja i da ona treba da bude način života.

- Nije prvi put ni meni ni mojim prijateljima da pomognemo. Igrali smo mi mnoge predstave u humanitarne svrhe, prikupljali novac raznim mladim ljudima koji su se borili protiv opake bolesti. Sve bi to bilo nepotrebno i porodice kod nas ne bi prolazile kroz sav taj užas da stotinu šezdeset ljudi koji predstavljuju ovu zemlju nije odbilo da izglasa zakon o lečenju dece. Toliko se novca baca na kupovinu koječega. Svako zrelo društvo trebalo bi da ima spisak svojih prioriteta. Ako imate bolesnu decu, prioriteti ne mogu da budu jarboli, gondole i nacionalni stadioni. To sve treba da ide određenim redom. Prvo treba postaviti neki moralni red, pa neka jednom na red dođe i jarbol. Ja ništa ne bih imao protiv da jednom na obzorju vidim srpsku trobojku kako se vijori na nekom jarbolu visokom stotinu metara.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Gloria Magazin Srbija (@gloriamagazinsrbija)

Ne čudi ga što u našem narodu još postoji mnogo ljudi radih da pomognu.

- Verujte u dobro u čoveku, šta bismo, jadna nam majka, da zlo pobeđuje. Dobro treba da se kolektivizuje, a zlo da bude individualno. Ako bi se zlo kolektivizovalo, onda bi to bila propast porodice, duštva, nacije. Sreća ili tuga se može definisati kao nešto što pripada pojedincima. Verovatno u Norveškoj ima ljudi koji su iz nekog razloga nesrećni, ali zbir srećnih daleko je veći. Tu se sreća kolektivizovala.

Prošlog leta objavio je roman “Reka sa četiri ušća”.

- Srbija skoro da nema književnu kritiku, a ni periodiku. Nisam ni očekivao da televizije s nacionalnom pokrivenošću daju neki kritički osvrt na moj novi roman, ali tu su blagoslovene društvene mreže gde vi dobijate komentare raznih vrsta. Meni je najvažnije moje samoosećanje. Postoje mnogi genijalni romani koji nisu prodati u velikim tiražima jer njihova vrednost u određenom trenutku nije bila prepoznavana. Savremenici nisu recimo bili u stanju da prepoznaju lepotu jednog “Čarobnog brega”. Kao neko ko ima dovoljno životnog iskustva, dosta toga i napisanog i pročitanog iza sebe da može da napravi određenu vrstu objektivne distance, zadovoljan sam, a naravno da mi prijaju komplimenti i veliki tiraž. Lagao bih kada bih rekao drugačije.

Metafizika vode.

Prema svemu na šta nailazi po povratku u zemlju, glavni junak romana, doktor Vojin, ne bi se iznenadio činjenicom da se deca leče SMS porukama i humanitarnim akcijama, ali ni tome da uvek ima ljudi spremnih da pomognu.

- Postoji jedna Njegoševa u “Gorskom vijencu”: “Šta god dođe ja sam mu naredan.” Ovo naredan je u njegovo vreme značilo spreman. Tako je i moj Vojin na sve spreman. Kao ratni hirurg je otišao iz zemlje, ali bez obzira na sve, ne gubi crtu ljudskosti. Pogađa ga karakazan koji je ostavio za sobom, u moralnom smislu na povratku nailazi na daleko gore, ali ne gubi nadu. Zbog tih situacija kroz koje on prolazi, a koje su i nama svima bliske, zbog tih toponima, adresa i mesta gde on traži tragove bivše sreće, a koje svi prepoznajemo, roman je tako dobro primljen, pored toga što je i jako dobro napisan. Kao što vidite, ja sigurno neću umreti od skromnosti, i ako mi budete pisali nekrolog, svakako nećete napisati da sam se s njom patio. Nisam skroman. Skromnost je vrlina kada sve druge izostanu.

U kući na reci i sada provodi puno vremena.

- Dosta čitam i pišem i dosta se bavim tim nekim malim poslovima. Nedavno sam zgrnuo vinograd, podizao zemlju oko čokota da ne promrznu. Ovih dana treba da organskim bakarnim preparatima isprskam voće. Nedostaje mi rad u pozorištu i snimanje, ali bože moj neće zbog toga pasti nebo na Srbiju. Premda u Vojvodini imam dedovinu, odlučio sam se da imam kuću na reci, toj moćnoj reci koja mi protiče pod nogama. Suština je u lepoti Dunava, u toj čaroliji svitanja iznad vode. Voda je čudo. Metafizika. Preko glave vam preleću orlovi, čavke, vrapci. Jedini problem su komarci, od kojih se branite lopatom, ali uvek ima to ali što devojci sreću kvari.

Na Dunavu ponekad mora i da pripazi na svoje dve unuke.

- To što mi se zalomi kao obaveza da se bavim unukama mnogo je manji deo nego što imaju kćerka i njena mama. Unuke mi se zalome kada su njih dve zauzete. Zna da bude teško čuvati ih, ali vreme s njima predstavlja trenutke mog prosvetljenja, moje najveće radosti, apsolutnog užitka. Shvatite zašto je nečije zdravlje toliko važno, nečiji osmeh toliko bitan. U dečjem osmehu je smešten čitav kosmos i onda imate potrebu da pomažete ljudima koji tu satisfakciju i tu sreću da prepoznaju kosmos u dečjem osmehu nemaju.