Bogdan Bogdanović otkriva: Ne znam šta će biti sa mnom!

Košarkaš reprezentacije Srbije i Sakramento kingsa Bogdan Bogdanović u velikoj ispovesti za Gloriju otkriva sve o svojim rutinama, načinu života u Americi, odnosu sa sestrom Bojanom i planovima za budućnost.

Nakon više od deset godina Bogdan Bogdanović (28) je proveo duže od dva meseca u Beogradu. Zbog pandemije virusa korona još uvek je neizvesno kada će NBA sezona početi, a njemu, kao ograničenom slobodnom agentu - i za koji tim će zaigrati. Ako je verovati pisanju svetske štampe, za njega se otimaju Milvoki baksi, Finiks sansi, Majami hit, Atlanta houksi i El-Ej lejkersi, ali njemu ne bi smetalo da karijeru nastavi u Sakramentu, za koji igra već tri godine i gde je do izražaja došao njegov “mamba mentalitet” čije su glavne odlike neverovatna posvećenost, radna etika i želja za pobedom. Bogdanova formula za uspeh ima samo dve reči i ne menja se godinama - jak trening.

- Postoji to jedno narodno verovanje ili mit da se u NBA ne trenira, što nije istina, naravno. Trenira se dozirano i veća pažnja se posvećuje individualnim treninzima nego timskim. Kad sam došao ovde, smanjio sam rad na terenu, a krenuo češće u teretanu, četiri-pet puta nedeljno. Moji svakodnevni treninzi u normalnim okolnostima razlikuju se u zavisnosti od toga da li tog dana igramo utakmicu ili ne, ali su slični. Kad nemamo utakmicu, obično ustanem oko sedam-osam i gledam da sam u hali već u devet. Tamo imamo kuvara koji nam po želji spremi doručak i onda kreće set vežbi za zagrevanje, zatim sam u teretani pola sata-sat, pa izlazim na teren. Posle zagrevanja sledi košarkaški trening dug sat i po. Ostajem duže u hali ako se dobro osećam i imam snage.

I tako svakog dana, već tri godine. Njegova rutina se promenila tek početkom pandemije virusa korona, ali se ubrzo nastavila.

- Sezona je prekinuta u martu kad je izbila pandemija. Više od četiri meseca nismo znali hoće li se uopšte nastaviti. Odlučio sam da ostanem u Sakramentu, tamo sam bio sa sestrom koja je morala da ostane zbog obaveza na fakultetu. Prvo sam napravio pauzu od košarke petnaestak dana, pa sam počeo da šutiram na koš kod komšije u dvorištu, dok nije stigao moj. Vežbao sam u garaži i terao sestru da trenira sa mnom. Nije bilo zaključavanja grada, samo preporuka da uveče ostanemo kod kuće, pa nismo paničili, trudili smo se da na sve gledamo pozitivno.

Pročitajte i: I najlepše stvari imaju svoj kraj – razišli se Bogdan Bogdanović i Olga Danilović? 

Vreme za igrice!

Korona ga je vratila nekim dobrim starim aktivnostima koje voli, a za koje nije uvek pronalazio vreme.

- Više sam čitao i gledao filmove, spremao hranu sa sestrom. Naravno, igrao sam i igrice. Odradim trening u garaži dva-tri sata, pokidam se, pa igram igrice. Ovako ja na to gledam: volim da se takmičim i van terena, a igrice mi pružaju jedno brzinsko, doduše virtuelno takmičenje. Ranije sam bio zaluđen “World of Warcraftom”, a sad igram i “Dotu”, “Fifu”, “Pes”. Okupi se nas nekoliko iz Beograda i taman nam se poklapa vreme, oni tamo igraju oko deset-jedanaest uveče, a ja u Americi oko dva-tri po podne. Dok igram igrice, odmaram mozak, ne razmišljam o problemima, o basketu, isključim se iz svega i to mi donekle ispuni dan.

Pročitajte i: Operisan Bogdan Bogdanović: Fotka iz bolnice govori više od reči (foto) 

A kad su mu igrice u jednom trenutku ispunile ceo dan, rešio je da se malo odmori i od njih.

- U jednom trenutku smo preterali, igrali smo deset sati, i onda sam odlučio da se posvetim nekim drugim stvarima. Sestra i ja smo počeli da se bavimo baštovanstvom, posadili smo paradajz, spanać i razno neko povrće u dvorištu. Nismo samo sedeli kod kuće, mnogo smo šetali i vozili bajs. Vozili smo ga duž cele reke u Sakramentu i upoznali grad kao nikad do sada. Podseća me na Beograd. Manji je, tamo živi oko pola miliona stanovnika, i to uglavnom u kućama, ali ima sličan koncept: reku, dva mosta. Centar ima tri ulice u kojima je sve smešteno.

Sestra Bojana mu je mnogo pomogla da se privikne na život u glavnom gradu Kalifornije, posebno tokom prve godine.

- Kad sam odlazio za Ameriku, dogovorili smo se da sa mnom krene i Bojana, kako bi mi olakšala adaptaciju. Jeste da je košarka timski sport, ali zahteva jedan samotnjački život, a ta prva godina je najteža, prvenstveno zbog kulturološkog šoka koji doživite. Bojana mi je pomogla da se organizujem, snađem, posvetila mi se u potpunosti, ali je sebi odmogla. Zaključili smo da je za nju najbolje da upiše fakultet tamo i posveti se sebi. Trenutno studira na Akademiji za biznis i menadžment (MBA) i to joj izuzetno prija. Sad ima samo svoje obaveze, svoje vreme. Mnogo mi pomaže oko košarkaškog kampa za decu, ona je u organizaciji, i uspeli smo da ga realizujemo i ove godine. Nismo hteli da prekidamo tradiciju pa smo ga održali onlajn.

Golfer i Turista!

S obzirom na to da u Sakramentu živi sa sestrom i da sa roditeljima svakodnevno komunicira putem skajpa, nostalgiju za Beogradom i prijateljima lakše podnosi.

- U Americi je sve drugačije. Ljudi nisu toliko topli kao kod nas. Jesu komunikativni i kul, ali uglavnom gledaju na sve kroz biznis. Stekao sam nove prijatelje i povezao se, međutim, problem je to što se u mom okruženju, košarkaškom, ljudi stalno sele. Ima mnogo zaposlenih u timu, pa dok upoznate sve i taman se sprijateljite sa nekim, on sledeće godine nije tu. Tako je i sa igračima.

Da se prilagodi američkom stilu života i zablista na terenu mnogo su pomogla dva čoveka zbog kojih je kao mali ustajao noću kako bi sa tatom gledao prenose NBA utakmica: Vlade Divac i Peđa Stojaković.

- Dobro je kad imate nekog svog tamo, a ko vam želi dobro. I Peđa i Vlade su mi mnogo pomogli, i meni i ostalima, posebno te prve godine. Dovoljno je da vam kažu “Nemoj ovo, radi ono, ne gubi vreme ovde”, da vam poklone svoje poverenje. Doduše, sa njima mnogo više razgovaramo o životu nego o košarci. Ne opterećuju nas košarkaškim savetima, ali često pričamo o tome kako je bilo kad su oni igrali za reprezentaciju.

Najbolji drug iz tima mu je Nemanja Bjelica.

- Mi se najviše družimo tamo. Ni on ni ja ne volimo da smo sami i često se viđamo, a kad smo na gostovanju, obavezno izađemo negde na večeru. Van tima najviše se družim sa Milošem kog sam upoznao malo pre nego što sam otišao za Ameriku, i to u jednom beogradskom klubu. Idemo zajedno na golf.

Golf i tenis su sportovi koje igra redovno, zabave radi, a zahvaljujući prvom shvatio je koliko je Amerika lepa.

- Obišao sam skoro sve gradove u SAD zahvaljujući košarci, ali ta putovanja su kraća. Ovako, kad imam vremena, odlazim na jezero Taho. To je prelepo mesto za odmor, udaljeno dva sata vožnje od Sakramenta. Nisam još stigao da obiđem Redvud, nacionalni park u kome se nalazi najviše drveće na svetu, ali to mi je sledeće u planu. Amerika je prelepa zemlja i to sam shvatio tek kad sam krenuo na golf.

Kad provede određeno vreme u Beogradu, pomalo počne da mu nedostaje Amerika, odnosno rutina koju ima tamo.

- Konstantno lebdim između “ovde i tamo”. Kad sam u Americi, nedostaje mi Beograd, kad sam ovde, fali mi sportski život koji vodim tamo. NBA pruža bolje uslove za rad i lični napredak, imam više vremena da se posvetim sebi. A ovde samo u restoranu sedim tri sata. Dok naručim, popričam sa svima... Ne kažem da je to loše, obožavam to i često mi fali, ali moram priznati da volim i brzinu života u Americi kad krene sezona. I to je taj neki super balans koji pravim: ovde dođem na mesec-dva, pa ne mrdam iz Amerike osam meseci.

Trenutno ne zna kad se vraća u SAD jer nije poznato kad i pod kojim uslovima kreće NBA sezona, a zanimljivo je da ove godine prvi put ne zna ni u kojem timu nastavlja da igra. Kao ograničeni slobodni agent čeka ponudu.

- Mislio sam da ću osećati veliki pritisak kad se budem našao u toj poziciji, ali nije tako. Ne znam šta će biti sa mnom. Čujem se sa svojim menadžerom i radimo na tome, videćemo. Sviđa mi se u Sakramentu i lepo mi je tamo, ali opet, voleo bih da budem u pobedničkoj ekipi. Svakako, i ako ostanem u Sakramentu, biće super.