Marko Janketić i časovi boemije na kafanskom fakultetu!

Glumac Marko Janketić, koji u filmu i seriji o Tomi Zdravkoviću tumači lik Miroslava-Mike Antića, odvaži se da izgovara stihove samo u specijalnim prilikama kad je u društvu dobrog vina i odabranih ljudi.

 

Poslednjih nedelja uveliko se snimaju film i serija o Tomi Zdravkoviću, koji se neće isključivo baviti životom legendarnog pevača nego i njegovim bliskim prijateljima među kojima su bili glumac Zoran Radmilović i pesnik Miroslav-Mika Antić. Čast da igra Miku pripala je Marku Janketiću (37), a ova uloga dodatno je važna za njega jer je tvorac čuvene pesme “Plavi čuperak” bio blizak prijatelj sa njegovim ocem, pokojnim glumcem Mihailom-Mišom Janketićem.

- Kad me je nazvao Bjela (Dragan Bjelogrlić, prim. aut.) i pitao da li bih voleo da igram Miku, oberučke sam prihvatio jer mislim da je to dobra prilika da se na filmu i televiziji ovekoveči jedan divan, veliki pesnik. Rano sam se upoznao sa Mikinom poezijom, kasnije i sa njegovom prozom, i sa sigurnošću mogu da kažem da je on jedan od mojih omiljenih pesnika, čije stihove rado govorim. U “Tomi” se trudim da ga dočaram po nekom svom osećaju toga kakav je čovek bio, kakvu je dušu imao.

Pripremajući se za ulogu Mike, najviše se oslanjao na scenario, ali poslužile su mu i anegdote o kojima mu je pričao otac.

- Sećam se nekih Mišinih priča o Miki, mada je on bio škrt kad je govorio o svojim drugarima jer je to doživljavao kao ličnu intimu. Čuvao ih je. Ali mogao sam da naslutim kakvo je to prijateljstvo bilo. Sa Mikom se družila i moja tetka Milena, Mišina sestra, koja je živela u Novom Sadu i zajedno su provodili mnogo vremena u Petrovaradinu. Iz tih priča crpao sam inspiraciju za lik koji igram, a onda i iz priča svojih kolega i prijatelja, ali ponajviše sam se oslanjao na Mikinu poeziju. Iz njegovih stihova možete da osetite kakva je to senzualna duša bila.

Sa Mikinom poezijom upoznao se u prvim razredima osnovne škole.

Film na koji se čekalo 75 godina: Marko Janketić u istorijskoj drami Gage Antonijevića o ozloglašenom logoru

- Svi pamtimo “Plavi čuperak” i verujem da je ta pesma mnogima asocijacija na prva školska zaljubljivanja i simpatije, na nemire i leptiriće u stomaku. Sa Mikom sam se ozbiljnije upoznao kod nas u kući, gde se negovala poezija. Miša je govorio stihove, čak ih je i pisao, i ja se nadam da ću jednom izdati njegovu zbirku. Osnovao je i večeri poezije u Bijelom Polju, a organizovao ih je i širom bivše Jugoslavije.

Marku se podjednako dopada i Mikina proza.

- Volim njegovu zbirku “Garavi sokak”, posebno priču o Miletu dileji. Volim i “Jedan izgubljeni randevu”, o njegovom putovanju u Lenjingrad. Dopada mi se kako je pisao o Romima, voleo ih je. Ima ona jedna njegova čuvena rečenica: “Ciganin nije ni beo ni crn, Ciganin je svako ko ima dva srca, jedno - da ga ubiješ u srce, drugo - da mu ga pojedeš sa usta.”

Nežni grubijan!

Kad stidljivo recituje Mikine stihove, nalazi se u posebnom raspoloženju.

- Obično kad se zapijem u kafani, na kraju, kad ostane mala ekipa drugara i konobara, onih najizdržljivijih, i kad smo opijeni nekim lepim vinom, u dimu, e onda se odvažim pa progovorim neke stihove, ne samo Mikine. To su prave pesničke atmosfere, kakve su, verujem, negovali Mika, Toma i Zoran Radmilović. To su veliki, naizgled grubi, ali izuzetno ranjivi ljudi, senzitivni, sa nekim teškim životima. Volim da ih posmatram kao neke ranjenike koji nisu osvetoljubivi, grube, a nežne, kao neke dobre boksere. Mika je i bokser bio, otud mu onakav nos.

Po onome što je dosad snimljeno, a što je video, Marko veruje da će mnoge scene iz filma o Tomi Zdravkoviću i njegovim prijateljima postati antologijske.

- Priča o Tomi sigurno mnoge zanima, a koliko znam, većina ljudi, poput mene, ne doživljava ga kao folkera već kao šansonjera. Pevao je uz simfonijski orkestar i cela ta generacija pevača kojoj je pripadao bila je neverovatna: Cune Gojković, Silvana Armenulić, Tozovac, Miroslav Ilić... Toma je među njima bio najveći pesnik i zato nije ni čudo što se družio sa Mikom.

Marko Janketić: Pogled na zvezde s tatom

Kao neko ko više voli kafane od klubova, Marko često naručuje Tomine pesme kad izađe u grad.

- Kafana je, kako su naši stari govorili, vrsta fakulteta. Tu možeš da se veseliš, da tuguješ, da partijaš i da samuješ. Možeš i da razgovaraš i da se dogovaraš oko posla, da popiješ neko dobro piće i da sediš, ne samo da stojiš. Možeš da ustaneš i da igraš, da se popneš na sto i da razbiješ čašu. Kafana je mesto susreta i sastanaka, ali i rastanaka. Mnogo mi je bliža nego klub ili diskoteka. Tu sam se upoznao sa repertoarom Tome Zdravkovića i postali su mi bliski njegova melanholija i dert.