Tri godine smo bez njega - Sećanje na Nebojšu Glogovca

Kada je pre nešto više od tri godine u javnost dospela vest da jedan od najtalentovanijih i najvoljenijih srpskih glumaca vodi bitku protiv najtežeg protivnika, svi su imali isti osećaj - bespomoćnosti da pomognu onom koji je to svojim delima zaslužio.

Ipak, njegov osmeh, pozitivna energija kojom je plenio gde god se pojavi su vraćali snagu i misao da će sve na kraju biti kako treba. A onda je osvanuo i 9. februar 2018. godine. I jedan od najvećih se pridružio glumačkoj ekipi na nekom drugom mestu, verovatno boljem. Nebojša Glogovac nije pobedio u životnoj borbi.

Iza sebe je ostavio suprugu Milicu, jednogodišnju ćerku Sunčicu i sinove iz prvog braka Gavrila i Miloša.

Glumac je bolovao od karcinoma pluća, i sve se veoma brzo odigralo - njegov venčani kum, Vojin Ćetkovič jednom prilikom je izjavio za medije:

,,Sećam se kad me je nazvao i rekao ,,Nije dobro, kume.." pitao sam ,,Kako?", samo je odgovorio ,,Imam rak." "

Da će Nebojša Glogovac  biti veliki glumac, videlo se odmah. Nije bio dileme, nije bilo "otkrivanja" talenta, on je "otkriven" na početku. Rođen u Trebinju, odrastao u Pančevu u svešteničkoj porodici. Odmalena je pokazivao svoj raskošni talenat. Nakon srednje škole je upisao psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle dve godine je odustao i odlučio se za glumu.
FDU je upisao 1990. godine u klasi Vladimira Jevtovića, klasi za koju i dan danas svi kažu da je jedna od najboljih, ako ne i najbolja u istoriji ovog fakulteta. O glumi je jednom prilikom ovako govorio:

,,Nikad nisam znao da ću biti glumac, niti sam imao pojma šta je to glumac. Što bi rekli klinci, nisam se ložio na to. Ložio sam se na fudbal, na devojke, na sport. Bio sam odličan đak, ali to mi je bilo više onako, usput, lako. Dobro sam pisao, al' nisam bio naročito vredan. Više me zanimalo zezanje. Gluma je, ajd', možda bismo mogli reći, kad računam iz ove, sasvim naknadne perspektive, počela sa četiri godine, kad sam recitovao na Svetog Savu i kad sam se kao konj drao iz petnih žila jer su mi objasnili da to mora da se čuje. I svi su čuli. Pa su me one stare gospođe hvalile više nego ostalu decu. Valjda njih nisu čule. Ne znam, možda bismo mogli reći - tako je krenulo. Na neki način sam zahvalan ovom svom poslu jer mnogo toga mogu da saznam kroz njega, mnogo puta sam dušu nahranio samo čitajući ta dela, a onda i igrajući ih, uspeo sam da proživim i neke tuđe sudbine. Da bolje shvatim druge ljude. Gluma je škola duše."

Pročitajte i: Knjiga o Glogiju otkriva zašto je odbio Anđelinu Džoli - život najvoljenijeg srpskog glumca među stranicama novog romana oduševiće sve

Prvu ulogu je imao 1987. godine - glumio je Bobinog školskog druga u seriji „Bolji život“. Nakon nje uloge su se nadovezivale jedna na drugu, kao i nagrade i priznanja. Za njega se neretko čuje da je bio najvoljeniji, srpski glumac. Nažalost njegova blistava karijera koja je bila na vrhuncu, naglo je prekinuta opakom bolešću sa najtežim ishodom.
Prethodne nedelje je objavljena knjiga u njegovu čast pisca Aleksandra Đuričića, kroz koju čitalac Nebojšu otkriva i kao sina sveštenika Milovana Glogovca, zalazi u dečačke snove (želeo je da postane saobraćajni milicioner), seli se sa njim iz Trebinja u Pančevo. Biografija otkriva i kako je sazrevao kao umetnik i čovek, kako je stopirao iz Pančeva do Beograda da stigne na časove glume... Knjiga "Glogi" je i trag o tome kako se nije štedeo ni u poslu, ni u prijateljstvu, ni i u ljubavi. Upravo ta posvećenost ga poslu ga je i omela da ode lekaru kada je primetio prve simptome bolesti, uvek su mu predstave i uloge bile preče - te je odlagao posetu doktoru, sve do trenutka kada već nije bilo pomoći.

Koliko je veliki bio, govori i njega skromnost, osmeh koji je uvek nosio sa sobom, šetnje po Dorćolu, sedenje u omiljenom kafiću, uvek raspoložen i u dobrom društvu. Od njega se moglo mnogo naučiti, to tvrde njegovi prijatelji, kažu da je bio oštar ali realan i iskren i da su njegovo mišljenje najviše cenili, a on je o životu ovako pričao:

,,Možda niko ne bi rekao... ali baš nikada ne izdajem prijatelje. Ne znam kako bih to nazvao, ali to je neki moj zakon. Eto, valjda to niko ne bi rekao za mene. S druge strane, za mene kažu da sam senzitivan, impulsivan, ali da ipak imam meru i da umem sa ljudima. A opet, kažu da sam nekad težak, i to užasno, da umem da budem i lukav, i to je nešto hercegovačko u meni, koreni, šta li. Oni nenaklonjeni rekli bi da sam ponekad dosadan, patetičan i slično, mada ja ne razmišljam o tome. I sad pitanje – ko sam ja? Eh, kad bih ja znao ko sam! ... 

Pročitajte još: Milica Glogovac: Bio je najbolji čovek kog sam ikada srela

,,Prva slika: Trebinje. I jedino sećanje koje imam (otišao sam sam sa šest godina), begova kuća, gde smo se igrali. I ta otvorena kapija. Mnogo godina kasnije, neka ekskurzija, šetam Trebinjem i, ne znam zašto, stanem ispred jedne kuće i gledam u terasu, a ne sećam se ničeg. Odem do hotela, zovnem moje i saznam da je ta terasa - terasa našeg stana. Vezan sam za taj milje, te ljude, tu intonaciju. Osećam taj neki hercegovački kod i jako ga volim.Druga slika: Crkvena porta i naša kuća u Pančevu. I prostor gde smo igrali fudbal, i nedelja kad idem na liturgiju sa ocem. I to stanje duha... Svi ti ljudi i jedino tvoj otac u mantiji, tamo preko. A ti ne kapiraš, ali osećaš. Ne crkva kao crkva, već cela ta priča, duhovnost, to je nešto što je ostalo i što preispitujem i dan-danas. Da, to je važna slika i važna "zakačaljka" moja.Treća slika: Evo, i sad vidim sebe i mog kuma sa pivom u pančevačkom kafiću "Kupe", gde smo otkrivali razne stvari, formirali stavove, donosili zaključke i "pisali" odrednice koje su nas vodile napred. I pokazale se kao prave. U tom cirkanju i priči rađao se neki kvalitet koji se posle i potvrdio. Da, baš potvrdio."

Voleo je 0miljeni kafić na Dorćolu ,,Krojač" gde je bio redovan gost, voleo je motore, brzu vožnju (iako je vozački ispit položio tek iz 8. puta), tako je jedne noći nakon predstave jurio Bulevarom Kralja Aleksandra prolazeći samo kroz semafore na crveno svetlo. Radovala ga je ta suluda igra na ulicama, glasno se smejao i uživao ne dovodeći u opasnost svoj i tuđe živote. Voleo je i tavle, i kao i za sve u životu i za to je bio fanatik. Sve je radio sa ogromnom strašću i uvek je decidirano tvrdio da je u toj igri najbolji. Jednom prilikom je sa svojim kumom Vojinom Ćetkovićem igrao i tokom cele partije tvrdio da je bolji, međutim na kraju je rezultat bio 350 prema 340 za Vojina. Ćetković od tada više nikad nije igrao ovu društvenu igricu.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Vojin Cetkovic (@vojin_cetkovic)

Njegove replike se i danas prepričavaju i citiraju, a najpoznatija je ona iz maestralno odigranog filma ,,Nebeska udica":
"Je l' znaš kako se postaje šampion? Tako što izađeš na teren kada je najteže i pobediš."