Biljana Vilimon: Reči koje leče!

 

Harizmatična i kreativna slikarka Biljana Vilimon (70) ne miruje ni u vreme pandemije kovida-19. Posle autocenzurisane biografije “Selfi”, objavljene u jesen 2019, upravo je završila novu knjigu, ljubavni roman “Nismo na istom brodu”. Naslov je parafraza naslova Marine Abramović “Svi smo na istom brodu”, povodom regate u Trstu pre nekoliko godina, koji je italijanska umetnica Mikaela Tumijati citirala za vreme karantina prošle godine. Pisanjem se lečila od strahova nastalih u doba korone.

Pročitajte i Biljana Vilimon - Tabue sam rušila u mladosti, a pravila kršim svakodnevno

Marija Ćalić

- Ubrzo po objavljivanju prve knjige došla je korona. Spadam u one koji tada nisu smeli da izlaze iz kuće. I sama sam bila iznenađena tom činjenicom pošto ne razmišljam o sebi na taj način. Jedno što mi je preostalo bilo je da slikam ili pišem. U pitanju su dnevnički zapisi i, uslovno rečeno, ljubavni roman. Svi smo u vreme totalnog karantina bili nekako patetično raspoloženi, sentimentalni, i te emocije mogle su da se preliju jedino u ljubavnu priču. Gradila sam lik tako da se niko ne prepozna u njemu, a sve se preplitalo sa dnevnim događajima, koji su bili zanimljivi, i sa hipohondrijom jer o virusu nismo znali mnogo. Lečila sam sebe pisanjem uz francuske šansone i stavila sam tačku onog dana kad je završeno vanredno stanje. Da sam morala posle toga da napišem još jednu rečenicu, mislim da ne bih mogla.

Otkako je počela pandemija, dosta vremena provodi s kćerkom Aleksandrom i unukama Dunjom i Zojom.

- Zahvaljujući njima bila sam dobro raspoložena, mnogo smo se smejale i šalile na račun naših strahova od korone. Strahovi su bili svakodnevni, koliko god da se junačimo, samo budala može da se ne plaši virusa o kome se ništa ne zna. Postoje strahovi koje morate pretočiti u nešto kreativno, a kod mene je to bilo pisanje, mada sam imala bojazan da neko ne pomisli “pogledaj je, posle slikarstva i televizije postaje i pisac”. To mi je, nakon “Selfija”, delovalo prepotentno. Smejale smo se i na račun domaćih recepata protiv korone, na kraju se takve stvari pretvore u veselje. Ne kaže naš narod uzalud “udri brigu na veselje”. Druženje sa kćerkom i unukama stvarno mi je mnogo značilo, ali još nešto me je jako dirnulo, briga i pažnja mojih mlađih kolega, od Tijane Kojić do Saše Pančića, koji su se javljali i nudili da donesu sve što mi je potrebno, bez obzira na to što je tu bila moja kćerka. Tada sam shvatila da sam najstarija među njima, a i da su oni vrlo pažljivi. Veoma su me dirnule ta pažnja i želja da pomognu, bilo je to preplitanje nekih čudnih emocija, i spoznaja da ni u tako teškim trenucima ipak niste sami. Korona je dovela do toga da se prepoznamo, dobri ljudi su postali još bolji, loši još lošiji. Kao i u svakoj nesreći, osobine se prenaglašavaju. Žao mi je što je svet došao dotle, ovakve stvari smo nekad gledali samo u filmovima. Sad vidimo da je ljudska mašta postala realnost, nažalost. Ne znam na šta će sve ovo izaći, ali čovek mora da sačuva zdrav razum. Ako nemamo duh, nemamo ništa.

Pročitajte i Biljana Vilimon - Moj tajni recept za mladalački duh i telo

 

Marija Ćalić

 

Starinska baba

S obzirom na to da je vrlo pokretljiva i da dnevno prelazi od pet do sedam kilometara, najteže joj je padalo to što nije mogla da izlazi iz kuće. Zato je uoči vanrednog stanja nabavila traku za hodanje.

- Imam dnevnu rutinu, moram da pređem bar deset-petnaest kilometara i traka mi je dosta značila. Spremala sam nam i hranu, a posao i obaveze su me okupirali toliko da ne jedem na nervnoj bazi, čemu sam inače sklona. Spadam u osobe koje uvek traže spas u frižideru, i da bih se obuzdala, moram da imam veliku disciplinu, da sebi osmislim zadatke kako ne bih dolazila u iskušenja.

Iako sebe nije mogla da zamisli kao klasičnu babu, koja sprema i kuva za svoju porodicu, danas je upravo to.

Pročitajte i Biljana Vilimon - Ne očajavam zbog godina, one su za mene samo broj

Marija Ćalić

 

- Postala sam ono što sam najviše mrzela, žena koja po cegerima nosi sokove, potaže i čorbe. Mislila sam da su takve samo one starinske babe. Ne postoji ništa što ne bih uradila za njih tri, potpuno sam im posvećena i shvatila sam da nisam sebična. Kad rodite dete i roditelji vam pomažu u njegovom odgajanju, kao što su meni moji pomagali dok je Aleksandra bila mala, onda imate svest o sebi da ste malo sebični i to mi se nije dopadalo kod mene. Imala sam mnogo slobodnog vremena i mogla da se bavim sobom na razne načine. Gledam koliko je Aleksandra posvećena majka i to je baš dirljivo. Ne mogu sebi da zamerim jer je splet okonosti bio takav da sam morala tako da se ponašam. A kad sam dobila unuke, shvatila sam da mi za njih ništa nije teško. Htela sam i da uzvratim, da mojoj Aleksandri na neki način dam ono što sam ja dobila od mojih roditelja, da i ona ima tu neku lagodnost i da zna da uvek može da se osloni na mene. Da sam ja tu za nju, baš kao što su moji roditelji bili uvek tu za mene.

Umetnica je srećna što može potpuno da se posveti unukama, a uživa i u društvu njihovih drugara.

- Veoma mi odgovaraju, mladi su i divno se druže. Imaju nešto što moja generacija nije imala, snažan osećaj zajedništva. Volim da provodim vreme s mojim prijateljicama, ali nikad nismo imale tu vrstu zajedništva kao ova današnja deca. Inače, njihove obaveze su baš velike, osim osnovne škole idu i na razne aktivnosti, sport, muziku. To mi je potpuno neshvatljivo, pretrpani su i nemaju nimalo slobodnog vremena. Mi nismo imali ni upola toliko obaveza. Aleksandra im pomaže oko učenja, jer ja bih sad verovatno ponavljala prvi razred, pošto je ono što sam učila davno prevaziđeno. Vodim ih na aktivnosti, u šetnje, radimo zajedno neke zabavne stvari.

Pročitajte i Kuhinja Biljane Vilimon - mrtva priroda s ukusom sitne perverzije

Marija Ćalić

Unuke su joj inspiracija i u stvaranju. Sa dve mlade dizajnerke Milicom Pajić i Marijom Marković kreira odeću za klince.

- To me zaista ispunjava, nameravamo da napravimo i zajedničku izložbu. Istovremeno sam poželela da napišem još jedan roman, ljubavnu priču koja je potpuna fikcija. Mnogo se radujem proleću, onda je sve nekako lakše. Lepo vreme donosi i lepo raspoloženje. Volela bih kad bi narod na ulicama bio veseliji, vedriji. Sve je više nervoze i napetosti - konstatuje Biljana Vilimon.