Glumac Jovo Maksić: Ima roditelja koji hoće decu da vežu za kuću

Mada je prvi put stao na pozorišnu scenu pre 25 godina, glumac Jovo Maksić (48) postao je prepoznatljiv tek u poslednje dve godine zahvaljujući ulogama u serijama “Kosti, “Besa”, “Tajna vinove loze” i “Jedini izlaz”. Iako je trenutno jedan od najtraženijih umetnika u regionu, još se nije navikao na publicitet.

Pročitajte i Jovo Maksić prvi put govorio o svom privatnom životu - Bojim se da nešto ne pokvarim!

Foto: Jakov Simović

- Ne bavim se ovim poslom da bih bio popularan. Srećan sam dok sam na sceni, kad napravim dobru predstavu, film, kad sam sa dobrom ekipom i iza kamere. Tu se dešava sve što imam da kažem. A ono što dolazi posle, gde ja treba da govorim nešto o sebi i da sebe veličam, da pričam na razne teme, to mi teško pada i nije mi prijatno. Čini mi se da ako sam napravio dobru ulogu, mogu samo da je upropastim intervjuom, a ako sam napravio lošu, nikakvim razgovorom ne mogu da je popravim, pa sve i da iz sebe izbacujem najveće životne filozofije.

Kad je na sceni, ne zanima ga čak ni to ko sedi u publici.

- Izjaviću nešto krajnje sebično, što zapravo nije sebično ako dobro razmislite o tome. Glumom se bavim isključivo zbog sebe. Ne na onaj samoljubiv način - u ovaj posao nisam ušao da bih bio poznat, popularan, već da bih proživljavao nešto, preispitivao se, pitao, prepoznao neke istine, i da bi neko od mene sa scene čuo neku istinu. Ne pokušavam da ugodim bilo kome. Ako u publici sede tri kritičara, tri različita senzibiliteta, kako ugoditi svakome od njih? I kad radite nešto vrhunski, sa fenomenalnom ekipom, sigurno će se naći neko kome se to neće dopasti. Retko ko spori da je Meril Strip odlična, ali sigurno je da postoje neki ljudi kojima se ona ne dopada. Tako vam je i u životu. Sigurno će neko za mene reći da sam loš čovek, a onda će neko kazati da sam super, i to je normalno. Važno je da i na sceni i u životu pričate svoju istinu i stojite iza onoga što kažete.

Rad na predstavi “Divlje meso” Beogradskog dramskog pozorišta pomogao mu je da bude makar za milimetar bolji otac.

- Ovo nije prvi put da igram oca. U privatnom životu sam otac kćerki Isidori (24) i sinu Rastku (20). Zanimljivo je čime se komad “Divlje meso” bavi, to je tematika koja nam se svakodnevno dešava. Imate roditelje koji hoće da vežu decu za kuću i decu koja bi da odu iz nje. Da li je ludo držati se, vezivati za kuću? Možda je to naše prokletstvo. I danas u Srbiji imate dvorišta u kojima se nalaze grobovi predaka, da ne bi slučajno sin pijandura prodao imanje, jer niko neće da kupi ono sa grobom. Usko smo vezani za ognjište i možda pravimo veliku grešku kad za njega lancima vezujemo decu, koja su posle sputana. Mislim da to svako od nas radi. Neko je pomenuo da su glavne uloge u predstavi “Divlje meso” otac i majka, a zapravo nisu. Glavne uloge su deca. Tako je i u mojoj kući, nismo supruga i ja glavni već deca. I kad tako postavimo stvari, onda kuća postaje sporedna stvar. Decu treba pustiti iz kuće, pa će se lako ona u nju vratiti.

Pročitajte i NIJE MU SVEJEDNO - Zdravko Šotra učestvovao u “Ustanku”

Foto: Jakov Simović

Ekološka poruka

Često se zapita šta će današnje generacije ostaviti svojoj deci u nasleđe.

- Mnogo sam besan kad pomislim na to. Verujem da našoj deci treba da ostavimo šumu, reku, planinu, livadu. Drago mi je što su mnogi počeli da pričaju o tome i vidim da su krenuli da gaje neke baštice, da kopaju, vraćaju se u prirodu. Ali to se i dalje dešava na jednom mikronivou, trebalo bi svi da postanemo svesniji šta će se desiti ako iz zemlje samo vadimo lignit i rude. Nećemo imati gde da zakopamo sve to, gde da uništimo, što je za mene genocid veći od smrti - ubijati mogućnost drugoj generaciji da živi zdravo i normalno. Postoji jedna indijanska poslovica koja glasi: “Mi ne dobijamo zemlju od svojih predaka već je pozajmljujemo od svoje dece.” U tome je sva suština. Nismo nasledili ništa nego dobili na zajam, i to treba da sačuvamo i obogatimo za one koji dolaze. To je naša dužnost, a ne da sve rasprodamo, rasparčamo, iscrpimo, iskopamo i uništimo. Verujem da rešenje leži u osvešćivanju. Svi smo mi u suštini dobri ljudi, a na nama je šta će isplivati, hoćemo li se predati. Ne treba da se predamo, ne treba da nas boli uvo za ono što je važno.

Dok se nije afirmisao kao glumac, radio je građevinske poslove.

- Završio sam srednju veterinarsku školu i da nije bilo onog nesrećnog rata, verovatno bih se time bavio. Volim životinje, ali u Beogradu nemam uslova da ih držim. U stanu imamo jednu mačku, crnu, kćerka ju je našla kad je imala sto grama, a sad je ogromna. Volim i prirodu i pravim neke planove u vezi sa tim, o bavljenju poljoprivredom, ali ne bih još da ih otkrivam. Žena mi je rekla da ne pričam ništa o tome.