Branka Katić: Njihovi snovi su u trenu potpuno izbrisani

Nakon mnogobrojnih rola na filmu, televiziji i u pozorištu, dramska umetnica Branka Katić (51) prihvatila se nove, neočekivane uloge kojom pokazuje visok stepen društvene angažovanosti da svet učini boljim mestom za život ili makar ravnopravnim za sve. Glumica koja je gradila karijeru u Londonu, gde živi sa suprugom, rediteljem Džulijanom Farinom, i sinovima Luijem i Džoom, i u Holivudu, gde je igrala uz Džonija Depa, Kristijana Bejla, Roberta Redforda i Havijera Bardema, u Beogradu je postala UNHCR-ova istaknuta zastupnica prava izbeglica. Ekskluzivno za Gloriju otkriva sa kakvom odgovornošću je prihvatila tu funkciju, kojim ciljevima se vodi u ostvarivanju boljih prilika za život izbeglica i kako kroz umetnost želi da im omogući da se, makar na trenutak, ponovo osete bezbrižno.

Pročitajte i Branka Katić u ekskluzivnom intervju otkriva - Strah je strašniji od svega!

Foto: Jakov Simović

Kako je došlo do prilike da sa UNHCR-om radite na izgradnji boljih uslova za život izbeglica u Srbiji i da postanete njihova istaknuta zastupnica prava izbeglica?

- Dobila sam poziv da se sretnem sa Frančeskom Boneli, šeficom Predstavništva Agencije UN za izbeglice (UNHCR) za našu zemlju. Posle samo pola sata razgovora sa njom bila sam impresionirana njenim entuzijazmom, posvećenošću, ljudskom toplinom i ljubavlju koji zrače iz nje. Saznala sam da je već živela i radila u Srbiji, rekla mi je koliko voli naše ljude, i sve to na tečnom srpskom. Kada me je pitala da li bih im se pridružila, osetila sam ponos i snažnu želju da posvetim svoje vreme višem cilju, boljitku uslova života ljudi koji su izgubili sve i koji zaslužuju šansu da izgrade novi život.

Koliko ste ranije znali o problemima izbeglica, a koliko ste zapravo suštinu problema spoznali tokom susreta sa njima?

- Uvek sam imala saosećanje za strahote koje se dešavaju nedužnim civilima u ratu, i u našem regionu i u svetu. Za ljude koji su izgubili svoje najmilije, svoje domove, primorani da zauvek napuste mesta u kojima su rođeni i odrasli. Njihovi snovi su u trenu potpuno izbrisani. Kao da vam je najednom
izmaknuto tlo pod nogama i u situaciji ste koju više ne možete nikako da kontrolišete. Kada sam počela rad sa UNHCR-om, saznala sam, između ostalog, više o njihovoj misiji u našem regionu i statističke podatke o broju raseljenih lica kod nas i širom sveta.

Pročitajte i Branka Katić - Nisam htela da budem "autoritet mama"!

Foto: Jakov Simović

Tokom prvih poteza na poziciji istaknute zastupnice prava izbeglica pokazali ste entuzijazam i toplinu u direktnoj komunikaciji sa izbeglicama. Kako ste se vi lično osećali tokom tih susreta?

- Prvo smo posetili sigurnu kuću koja je pod okriljem jezuitske humanitarne organizacije. U njoj borave sedmorica dečaka, bez pratnje odraslih članova porodice, koji su zbog rata ili ostali bez njih, ili su silom razdvojeni. Među njima su i dva mladića sa izraženim likovnim talentom. Bila sam istinski dirnuta crtežima Reze Šarifija, jer pogledi ljudi na portretima koje on slika pričaju priče. On je godište mog starijeg sina, a od osme godine je sam. U potrazi za zaštitom prošao je razne zemlje, bio izložen nasilju krijumčara, neljudskim uslovima života, i po dolasku u Srbiju bio je u teškom psihičkom stanju. Kod nas je prvi put dobio potrebnu zaštitu i negu, mogućnost da po prvi put u životu pohađa školu, u kojoj se pokazao kao marljiv i dobar đak. Meni je to dirljivo i divno. Da je moguće posle godina lutanja naći siguran kutak na zemlji i makar pokušati da zaceliš rane prošlosti uz pomoć umetnosti. Osećala sam odgovornost ali i iskrenu želju da popričam sa tim mladim ljudima, da osete da nam je stalo da čujemo njihove priče i da nismo ravnodušni prema svemu što su prošli. Da smo tu jer iskreno želimo da im pomognemo. Onako kako bismo voleli da i nama neko pomogne da smo se našli u toj situaciji.

Pročitajte i Radosne vesti potvrđene, Branka Katić konačno potpisala!

Foto: Jakov Simović

Kako je nastao video “The Lost Dream” u čijoj realizaciji je pomogao vaš sin Lui?

- Dokumentarni deo videa u kome prelepi omladinci i deca Sirije pričaju o svojim snovima i nadama postoji odranije i već je korišćen u drugim zemljama. A deo u kome ja učestvujem nastao je u našem stanu u Londonu, gde je direktor fotografije bio moj stariji sin Lui, koji studira film. Porodična manufaktura dobro se snašla u našoj prvoj humanitarnoj misiji.

Video-klipom dominiraju želje mladih za ostvarenjem snova, da postanu hirurzi, inženjeri, doktori, naučnici, advokati, novinari, psiholozi i tako pomognu svom narodu. Jesu li ti snovi ostvarivi? Kako mi kao društvo možemo da im pomognemo?

- Verujem da su njihovi snovi ostvarivi jer verujem da za svakoga ima mesta pod suncem. Mi možemo da im pomognemo ako ih otvorena srca primimo u naše zajednice i damo šansu da sa nama rastu, školuju se, rade i tako izgrade novi život. Takođe, verujem da druge kulture mogu samo da oplemene naše živote i daju nam još veću širinu i sposobnost da sagledamo ljudsko iskustvo kao univerzalno. Jer svi na kraju imamo iste potrebe, da živimo i stvaramo, da volimo i budemo voljeni.

Pročitajte i Branka Katić - Biti dobar čovek jedini je smislen cilj

Foto: Jakov Simović

Učešćem u ovom UNHCR-ovom projektu pokrenuli ste i druge umetnike, raznih generacija, da osvetle problem izbeglištva.

- Potražila sam pomoć mojih prijateljica koje izuzetno poštujem i smatram mojim beogradskim vilama, ženama koje su vredne i inspirativne. Ljiljana Petrović, kostimograf i profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti, predložila je saradnju sa njenom katedrom kao i sa Fakultetom dramskih umetnosti, Lola Joksimović, koja je već niz godina kroz rad CZKD-a uključena u integraciju izbeglica, učestvovala je u organizaciji pozorišne radionice za žene izbeglice koje su smeštene u centru u Krnjači, a pozorišna rediteljka Dara Deluka napisala je poetičan komad o njihovom iskustvu i rediteljka je te pozorišne radionice koja se već nekoliko meseci odvija u Beogradu.

Društvena osvešćenost je važna da bi svet u kojem živimo bio bolji. Koliko vas ispunjava aktivizam i pomoć ugoženim grupama društva? Imate li utisak da ćete moći da pokrenete neke stvari, promenite nešto?

- Kao svesno i savesno ljudsko biće osećam potrebu da se angažujem. Na svetu je mnogo nepravde i patnje, a tako ne sme i ne mora biti. Verujem da trud svakoga od nas u pravcu dobra uvek ima smisla. Uostalom, šta je alternativa? Moja odgovornost kao lica koje ljudi dugi niz godina znaju i prepoznaju i čiji se glas zbog toga možda malo glasnije čuje samim tim je veća.

Ceo intervju u našoj Gloriji!