Suze idu same: Kako je Kosta Bunuševac legao pored mrtvog sina

Najveći gubitak za svakog čoveka, smrt deteta, nije izazvao jed i bes kod proslavljenog srpskog slikara, glumca i performera Koste Bunuševca. Iznenadni rastanak sa sinom Vidanom, glumcem raskošnog talenta, osim prvobitnog šoka i trajne boli, proizveo je osećanje spokoja zbog saznanja da samo najbolji odlaze mladi. Iako četrdeset dana posle smrti sina nije mogao da uzme kičicu u ruke i da na platno prenese svoje emocije, sada namerava da krene u novi stvaralački opus u čijem središtu će biti dobrota i ljubav, dve osnovne karakteristike koje su krasile Vidana.

Pročitaj i Odlazak Dobrog duha Beograda: Preminuo umetnik Kosta Bunuševac 

- Osećam neobjašnjiv spokoj, s obzirom na to da sam ostao bez prvorođenog sina. Zahvaljujući veri u Boga, imam religiozno obrazloženje zašto se sve ovako desilo. Spokojan sam jer je njegova duša otišla u Božje carstvo, u društvo odabranih, tamo gde ne mogu stići ljudi zlih mislili i dela. Ni na trenutak nisam osetio bes i ljutnju. Isti je slučaj i s Vukicom, Vidanovom mamom. Osećamo čudesan mir. Praznina je nenadoknadiva, to znam.

Gloria Arhiva

Smrt je došla bez najave. To jutro dvadeset četvrtog oktobra ostaće kao žigom utisnuto u svaku njegovu ćeliju. Pamtiće ga dok je živ.

- Bilo je oko deset sati. Zazvonio je telefon. S druge strane je bila Vidanova supruga Jana. "Dogodilo se nešto strašno", rekla mi je, dok je grcala u suzama. Pokušao sam da je smirim, ne znajući o čemu je reč. Pomislio sam da se Vidan povredio, slomio nogu ili tako nešto. Brzo sam se obukao i krenuo. Na putu do njihovog stana svašta mi je padalo na pamet, ali ne i da ću se suočiti s konačnom presudom da moga sina više nema. Kad sam stigao, kola hitne pomoći bila su ispred zgrade.

Pejzaž smrti bio je gotovo idiličan. Vidan je delovao spokojno, Činilo se da je zadremao, da se prepustio snevanju.

- Zapljuskivali su me talasi bola i spoznaje da je njegov odlazak konačan. Sve se uskomešalo, pomešalo, stvarajući čudan osećaj tuge zbog koga sam se ponašao mehanički, kao lutka na navijanje. Vidan je ležao na krevetu kao da je živ. Ubrzo je stigao i pogrebnik. Skupili su se prijatelji, rodbina. Bol je bio stanje duha i tela, osećaj koji blokira razum. Zajedno sa suprugom sam legao pored njega, ona s jedne, ja sa druge strane. Ćutali smo. Poljubio sam ga i pomazio, naivno se ponadavši da će mu udahnuti život. I danas imam utisak da je sve ovo samo san i da je Vidan živ.

Gloria Arhiva

Ono što su lekari hitne pomoći pretpostavili, konstatovano je na obdukciji: smrt je nastupila iznenada kao posledica masivnog infarkta.

- Bio je izuzetno zdrav. Nije bolovao od hroničnih bolesti, čak je retko imao i kijavicu. Nisu postojali znaci upozorenja da se nešto ovako može dogoditi. Ispostavilo se da je imao tempiranu bombu koja je eksplodirala ostavljajući iza sebe pustoš. Ta bomba se verovatno razvijala bez njegove kontrole. Bio je osetljiv i pravdoljubiv, i kao takav teško je izlazio na kraj s realnošću koja nas okružuje. Svakodnevna borba za egzistenciju bila je glavni razlog za njegovu smrt. Pritisak je bio snažan, a on nije želeo da time opterećuje druge. Uprkos neizvesnoj budućnosti i teškoj sadašnjosti, nije pokazivao znake slabosti.

Naprotiv, bio je stabilan i pun entuzijazma. Zapanjujuća je čistota života koji je vodio. Nikad nije koristio drogu i alkohol, bio je pun energije, uvek uveren da bolje vreme tek dolazi. Imao je samo dvadeset sedam godina i mnogo neostvarenih planova i želja.

Svaki gubitak drage osobe podrazumeva traumu, suočavanje sa samim sobom, preispitivanje. Bol je jedina konstanta koja nije podložna uticaju vremena.

- Pošto je došla neočekivano, smrt je iznenadila i samog Vidana. Ujutro, u vreme kad se obično budio, naglo se podigao u sedeći položaj. Uhvatio je suprugu za koleno. Ona je u prvi mah pomislila da se šali s njom, da želi da joj na nežan način poželi dobro jutro. Posle nekoliko sekundi shvatila je da se guši. Bio je u ropcu. Jana je reagovala munjevito. Pokušala je da ga otrgne iz zagrljaja smrti. Dala mu je veštačko disanje, masirala grudi. Nije pomoglo.

Vidan je bio vaspitan u duhu blagosti, bez trunke agresije prema okolini. Mnoga deca umetnika imaju problem sa stvarnošću, ne zato što odrastaju u svetu iracionalnog, već zbog poštenja koje je neraskidivo povezana sa umetnošću. Vidan je pripadao nekom drugom vremenu u kome su dominirale čast i ljubav.

Gloria Arhiva

Kao glumac plemenitog kova, retko viđenog talenta i razložne tehnike izražavanja, čekao je da bude odabran. Nenametljiva priroda otežavala mu je put da se afirmiše u vremenu u kome se najglasniji uspešno kandiduju za najbolje.

- Nepravda ga je bolela. Imao je niz zapaženih uloga u pozorištu, "Izbiračica", "Iza zatvorenih vrata", "San letnje noći", "Ožalošćena porodica", "Play Čehov", ali nije realizovao ni deo svojih umetničkih kapaciteta, pustio talenat da se bokori na različite strane. Imao je snage da zadrži u sebi nezadovoljstvo uzrokovano nepravdom koja mu se nanosila. Čistih emocija, svakome je mogao da pogleda u oči. Imao je razumevanje za ljude oko sebe, vodio je računa o svima, trudio se da shvati njihove postupke koji su neretko bili neobjašnjivi. Dobijao je dobre uloge, ali u malim dozama. To je umetnicima poznat osećaj. Znate da posedujete moć i nadarenost, a stalno dobijate sitne zadatke. Nije mogao da raširi krila svog talenta i poleti visoko, tamo gde mu je bilo mesto.

Čekajući ono što mu pripada, pozorišnu ulogu života, maestralno je odigrao rolu supruga i oca. Iz braka sa Janom, ozvaničenog u septembru prošle godine, Vidan je dobio kćerkicu Terezu koja će tatu upoznati preko fotografija i porodičnih priča.

- Bio je presrećan kad se dvadeset sedmog aprila ove godine rodila Tereza. Bio je ponosan na suprugu i kćerkicu. Porodica mu je amortizovala profesionalno nezadovoljstvo. Posle ove tragedije, smrti mog malog princa, orijentisan sam ka Terezi, s dubokim osećajem da je ona jedina Vidanova naslednica i da on nastavlja da živi kroz nju. Njeno podizanje i vaspitanje predstavlja imperativ, i trudiću se na sve moguće načine da pomognem njenoj majci kako bi joj obezbedila bezbrižno detinjstvo. Nesreća je što je Vidan samo šest meseci uživao u roditeljstvu.

Fizička smrt je raskrsnica na kojoj se odlučuje da li će neko ići u zaborav, ili u večno sećanje. Uprkos odsustvu smisla i odgovora na pitanje zašto je jedan mladi život morao da se prekine, Kosta ne gubi veru.

- Dešavaju mi se čudne situacije u kojima osećam njegovo prisustvo. O tome ne mogu da govorim. On za mene nije umro u bukvalnom smislu, živi u nekoj drugoj dimenziji koja nam nije data da je spoznamo dok smo na ovome svetu. Crnina i odlazak na njegov grob predstavljaju materijalne forme i simbole moje ljubavi. Smrt se pobeđuje sećanjem, a to znači da će Vidan biti živ dok god dišem.