Kristina Paskaljević: Ne želim da verujem da ga više nema

Iako će se 25. septembra navršiti godina kako nas je napustio filmski reditelj Goran Paskaljević, njegova supruga Kristina još ne može da prihvati činjenicu da više nikada neće s njim popiti čašu vina ili prošetati plažom u smiraj dana. Počela je polako da se privikava na to, ali ističe da joj je i dalje veoma teško i da se tek uči da živi bez supruga, s kojim je u braku provela 27 godina.

Pročitajte i Poslednji pozdrav čuvenom reditelju - Porodica i prijatelji oprostili su se od Gorana Paskaljevića! (foto)

Privatna Arhiva

- Prvih meseci bilo je baš teško. Kažu da će posle dve-tri godine biti malo lakše. Nas dvoje smo pre svega bili bračni, ali i poslovni partneri. Goran je imao svoje projekte i filmove, pomagala sam mu u svemu i sve smo radili zajedno. Poslednjih godina najviše vremena provodili smo u našem stanu u Opatiji. Često smo se, posle živih poslovnih diskusija, uz mediteransku hranu i čašu dobrog vina, opuštali na terasi i posmatrali more. Sad izađem na terasu, tražim ga pogledom i ne nalazim u njegovoj omiljenoj stolici. Ne želim da verujem da ga više nema. Uživali smo u odlascima na plažu koja je na kraju naše ulice, u šetnjama pored mora kroz Lungomare sa našim psom Dinom, odmoru u omiljenim kafićima na obali gde smo satima mogli zajedno da ćutimo ili razgovaramo. Bili smo srećni i ispunjeni. Sada sve manje šetam, tužno mi je sve što je bilo lepo jer Goran više nije deo tog pejzaža. Nepojmljivo je da on, koji je uvek bio tu, pored mene, više ne postoji, kao da ga nikad nije ni bilo. Često se smestim na kauč sa kojeg smo zajedno gledali filmove i onda mogu da ga vidim u svojim mislima. Očekujem da će svakog trenutka ući, da ću ga ugledati po povratku iz šetnje, da će pozvoniti ili otključati vrata. Svesna sam svega, i znam da je tugovanje i opraštanje proces koji svako doživljava drugačije. Zahvalna sam jer imam toliko lepih uspomena sa Goranom.

Pročitajte i Goran Paskaljević - Oporavak uz more

Privatna Arhiva

Pre nego što su se upoznali, Kristina, rođena Francuskinja, imala je uspešnu karijeru u sektoru kinematografije u Evropskoj komisiji. Goran se zbog nje preselio u Brisel, ali je ubrzo shvatio da ne može tamo da živi i stvara, pa su se zajedno odselili u Pariz. Kristina mu je postala desna ruka.

- Dopunjavali smo se, imali isti ukus i bili nerazdvojni. Naša ljubav bila je velika i posebna, ni razlika u godinama nije nas sprečila da budemo zajedno. Goran je ostao mlad duhom do kraja. Za mene nije bio samo uspešan režiser koji je snimio izvanredne filmove nego i veliki čovek, vrlo human. Volela sam ga jer je bio pažljiv, šarmantan, inteligentan, pun snage, elegantan, sa sjajnim smislom za humor. Oboje smo voleli dobru muziku. Uz pesmu Leonarda Koena “Dance Me to the End of Love”, koju je Goran jako voleo, često bi me uzeo za ruke, zagrlio i, tiho pevušeći, sa mnom zaplesao. Na ceremoniji kremacije u Parizu i posle u Beogradu, pre sahrane, izabrala sam upravo tu pesmu da ga isprati na poslednje putovanje. Tokom 27 godina koje smo proveli zajedno, u brojnim susretima sa ljudima na različitim mestima i kontinentima, uverila sam se koliko ga i drugi vole i cene. Prijatelji i poznanici su se javljali iz celog sveta kad su čuli da je preminuo, tužni, u neverici da je zauvek otišao. Teško je bilo i Goranovim sinovima, Vladimiru i Petru, samo oni znaju koliko. I sama sam izgubila roditelje, znam koliko boli. Ali gubitak Gorana promenio je moj život iz korena, otvorio pitanja smisla našeg postojanja na ovom svetu. Može li se živeti kad čovek koji je oličavao vašu ljubav više ne postoji? Kako dalje, zašto, šta to uopšte znači?

Pročitajte i Paskaljevićevoj "Zemlji bogova" Gran pri u Italiji

Privatna Arhiva

Priznati talenat Goran je bio strastveni pušač, zbog čega su mu stradala pluća. Operisan je, dobro se oporavio, ali posle nekoliko meseci stanje mu se pogoršalo i više se ništa nije moglo učiniti.

- Imao je on i svoje mane, ali je pre svega bio častan i pošten čovek. Bio je spoj nespojivog. Posedovao je neverovatnu energiju i snažnu ličnost, a istovremeno je bio i veoma osetljiv. Mogli ste sa njim uvek otvoreno da razgovarate, umeo je da sluša i čuje druge. Imao je sreću da se bavi poslom koji je strastveno voleo. Uspeo je svojim talentom i radom da bude priznat i uvažen u različitim zemljama, kako u Evropi tako i van nje, što mu je omogućilo da bude relativno samostalan i stvara filmove kakve želi.

Paskaljević je iz prehodnih brakova imao dva sina, a pošto je i sam bio dete razvedenih roditelja, uvek mu je, ističe njegova supruga, bilo važno da bude blizu dece i da im pomaže.

- Ne samo finansijski nego i savetima. Uspeo je da sa njima uspostavi neku finu vezu, da omogući da sami odaberu svoje životne puteve, i pomagao im je kad god je bilo potrebno. Voleo ih je.

Gubitak supruga prinudno je uticao da promeni svoje životne parametre.

- Otkako je preminuo, sve sam svesnija posebnosti života koji smo vodili i koliko mi bolno nedostaje. Verujem ipak da će mi bogato iskustvo našeg zajedničkog života, uz podršku dragih prijatelja koji žive na raznim stranama sveta i i dalje održavaju kontakt sa mnom, pomoći da prevaziđem sve prepreke. Rado ću odgovoriti na poziv da ih posetim, evociram uspomene i još jednom obiđem mesta na kojima smo Goran i ja bili zajedno.

Pročitajte i Vladimir Paskaljević - Sve je dobilo smisao

Privatna Arhiva

REKVIZITI BOLA

Oboje su bili svesni da bi zbog razlike u godinama moglo doći da ranijeg razdvajanja.

- Od kada smo se upoznali, živela sam sa senkom pretnje da će on otići pre mene. Ali kad se strasno zaljubite, pa nastavite da volite, taj strah s vremenom izbledi. Goran je znao da kaže: “Jednog dana kad mene više ne bude bilo, tvoj život mora ići dalje.” Moram naći način da nastavim, koliko god da je bolno. Ateista sam, isto kao što je to bio i Goran, i ne verujem da ćemo se sresti u drugom životu. Ali sigurno znam da ćemo jednog dana biti jedno kraj drugoga. On je kremiran u Parizu a počiva u grobnici, pored majke Olivere, u Beogradu. Kad dođe vreme mog odlaska, biću položena pokraj njega, tako sam odlučila kad je preminuo. Francuska jeste moja zemlja, tamo su mi sahranjeni roditelji, ali najviše sam bila vezana za njega. On je postao i ostao moja zemlja i moja porodica, s njim sam mogla da živim bilo gde u svetu, samo da budemo zajedno. Trenutno ne znam gde će me život odneti i koji izazovi me očekuju, ali znam zasigurno da će Goran biti deo mene do kraja mog života - tvrdi Kristina.