Bila je veoma živopisna: Raša Bukvić ovo delo posvetio je ženi koja je obeležila njegov život!

Glumac Radivoje-Raša Bukvić (41) odlučio je da snimi kratak igrani film o svojoj baki Jelki i tako napravi omaž ženi koja je obeležila njegovo detinjstvo i odrastanje. Baka po majci, koja je čitav život provela u mestu Vojvoda Stepa na srpsko-rumunskoj granici, bila mu je veliki podstrek i inspiracija u životu i na taj način nastoji da je sačuva od zaborava.

- Ideja je potekla od našeg pretposlednjeg susreta, kad je već bila nemoćna da se brine o životinjama. S tugom je posmatrala svoju pustu avliju, nekad punu kokoški, jaganjaca, krava. Brinula je jedino o tome da joj gavran ne sleti na krov i da joj se ne pokvari zamrzivač. Gavran je za nju bio znak da je to kraj, a zamrzivač je stalno kontrolisala, svaki put kad bi se zaustavio, naterala bi sebe na akciju, koliko god joj bilo teško. Ustala bi iz kreveta, a kad bi mu prišla, volšebno bi nastavio da radi, a ona bi se obradovala što je sa njim sve u redu. To su dve radnje koje je stalno ponavljala kako bi fizički i mentalno bila aktivna.

Pročitajte i Raša Bukvić otkrio koga smatra najboljim partnerom: Ona je jedna životna radost!

Jakov Simovic

Glumčev cilj je da Jelku prikaže u vedrom i pozitivnom raspoloženju.

- Baka je bila veoma živopisna, mnogo je volela šalu i zezanje, a bila je i veliki radnik, stalno u pokretu, od rane zore do kasne večeri. Sećanja na nju ne blede, iako nas je napustila pre jedanaest godina. Kad sam 2005. dobio posao i spremao se da odem u Francusku, pitao sam je: “Šta misliš, gde je bolje živeti, u Srbiji ili u Francuskoj?” Ona je kratko, s hercegovačkom mudrošću, odgovorila: “Đe god išao, na isto dupe sedaš.” Zahvaljujući njoj shvatio sam da ulaganje u sebe ima smisla, da jedino treba raditi na sebi i biti bolja osoba. Sve ostalo, ulaganje u promenu mesta života, a ne rešavanje nekih suštinskih životnih stvari koje donose istinski napredak, nema smisla. Gledajući nju, naučio sam da svaki dan ima smisao, čak i onaj poslednji, ako ga proživiš dostojno ljudskog života. Ona je za mene bila simbol borca, do kraja života uspela je da zadrži osmeh i vedrinu, nije se plašila smrti ni odlaska, iako je znala da je odlazeća tih poslednjih meseci. To je najvažnija lekcija koju sam od nje dobio. I sve više sam ubeđen da ko nije slušao babu, sad sluša lajfkouča.

Ostatak intervjua pročitajte u aktuelnom izdanju magazina Gloria!