SVE SMO MOGLI MI: Najtužnija priča jugoslovenske muzičke scene

Poslednje godine života provela je u banjalučkom Domu za stara lica “Jovan Pavle Drugi”, pošto je bolovala od amiotrofične lateralne skleroze, bolesti koju je prouzrokovao pad na bini 2009. u japanskom gradu Saporo. Retka i nedovoljno istražena bolest nije ostavljala mnogo nade. Uprkos sumornim prognozama doktora, kompozitorka i pevačica je pokazala kako se snagom duha mogu prevazići fizička ograničenja. Počela je da hoda uz pomoć štaka, sedenja na stolici više nisu bila tako neugodna kao na početku bolovanja. Čak ni drugi pad posle koga je završila u invalidskim kolicima nije slomio sarajevsku divu. Nosila je uvek računar i klavijature sa sobom, nizala note i maštala da ponovo stane na binu ispred publike.

Pročitajte i Olivera Katarina - Zvezda se vraća kući

Foto: Vedran Peteh, Privatni album, "Boje zvuka"

Posle boiravka u Centru za rehabilitaciju “Doktor Miroslav Zotović” u Slatini nadomak Banjaluke, prešla je u starački dom u kome je zaokružila svoje neobično i tragično životno putovanje.

-Tokom i posle rata u našoj zemlji slala sam iz Japana, preko Karitasa, pomoć za decu, starije, pa i za razminiranje... - rekla je u svom poslednjem intervjuu Gloriji.

- Kad je meni bila potrebna pomoć, Karitas mi se našao. A i ne bih imala gde drugo da živim. U moj stan od pedesetak kvadrata, koji sam nasledila od bake Nikoline u Sarajevu, nakon rata je provaljeno, uselili su se neki ljudi. Doduše, kad sam se vratila, dodelili su mi drugi stan, ali nisam mogla da ga prihvatim, jer sam bila na rehabilitaciji. Ionako ne bih mogla da ga koristim, jer se nalazio na četvrtom spratu i nije bio prilagođen za život invalida.

Pročitajte i Maja Šuput - Ne verujem da bi baš meni to trebala biti najveća trauma u životu

Foto: Vedran Peteh, Privatni album, "Boje zvuka"

Iako godinama i posebno duhom nije pripadala staračkom domu, navikavala se na novu sredinu bez želje da traži bolji tretman za sebe.

- Osoblje je divno, dobila sam i posao na televiziji, a pomaže mi banjalučka pevačica Maja Tatić. Svi su predobri prema meni, ali, znate, teško je u mojim godinama boraviti u ustanovi za stare osobe. Zato bih volela svoj stančić, iako sam svesna da bih morala da imam negu 24 sata. Inače, posle godinu dana rata saznala sam da mi mama živi u Laktašima pokraj Banjaluke, a za tatu Slavka, koji je bio sudija i nakon razvoda od moje majke ponovo se oženio, nisam ni znala gde je. U međuvremenu, roditelji su mi preminuli.

Pročitajte i Preminula Jadranka Stojaković

Foto: Vedran Peteh, Privatni album, "Boje zvuka"

Jadranka je živela od plate na televiziji Republike Srpske, iz Japana je dobijala tantijeme za muziku koju je pisala, sve vreme je nešto radila.

- Život invalida je vrlo skup, jer uz ovaj lek pijem i druge, koji ne idu preko zdravstvenog. U domu su mi samo lične stvari, laptop i instrumenti, klavijature i jedna gitara. Većina stvari ostala mi je u Japanu. Velika platna koja sam naslikala, pa veći deo nameštaja... Prevoz, carina i osiguranje toliko su skupi da mi se nije isplatilo da ih prevezem ovamo.

Pročitajte i Jadranka Stojaković - Život i stvaralački put legendarne umetnice prikazan kroz izložbu "Jadrankin kutak"

Foto: Vedran Peteh, Privatni album, "Boje zvuka"

Najviše joj je nedostajalo što ne može da slika bojama.

- Mogu samo da radim grafike, jer je soba u domu mala. Ne mogu da izađem u grad. Kad je napolju pao sneg, poželela sam da napravim sneška i grudvam se. Nedostaje mi vožnja! Uvek sam vozila dobre automobile, volela sam da stisnem gas... Rado bih otišla u šoping, kupila šminku, majicu, prozujala po radnjama – priznala je Jedranka i ubrzo potom otišla u večnost.

Preminula je u snu, kako nas napuštaju pravednici, veruje se.