Marko Janketić otkrio svoj neočekivani talenat za koji malo ko zna

Marko Janketić (32) jedan je od retkih glumaca koji ima zlatne ruke. Od drveta može da napravi šta poželi: nameštaj, ukrase, ramove. Taj svoj dar ispoljio je još u osnovnoj školi, kada je voleo da crta i slika, zbog čega je poželeo da upiše srednju dizajnersku školu u Beogradu. Međutim, nije prošao na prijemnom ispitu, a kad je čuo da u drvno-prerađivačkoj školi postoji smer za dizajn nameštaja, probao je tamo i upisao smer duborez. Prve predmete od drveta proizveo je u školskoj radionici.

- U početku su to bili neki elementi u ornamentici koji su jednostavniji, potom je sve to postojalo složenije, tako da sam na kraju četvrte godine pravio ramove za ogledala, komode i neke druge delove nameštaja.

A čemu ste se do sada najviše, najduže posvetili?

- Mislim da je to bilo Isusovo raspeće. Napravio sam ga po uzoru na krst koji je moj brat dobio na Svetoj Gori kad se krstio, a koji potiče iz jednog ruskog manastira. U vizantijskom je stilu koji mi se veoma dopao.

Možete li da izvagate koji je posao teži: stolarski ili glumački?
- Oba zanimanja nose odgovornosti i poteškoće, ali ne bih mogao da kažem koje je teže. Ipak, jedno je sigurno, ni za jednu od ovih profesija u Srbiji nema puno posla. Tako da su obe teške.

Oba zanimanja podrazumevaju i mnogo mašte. Koje više?
- To su različite vrste doživljaja i u tome nema takmičenja. I za glumu i za duborez potrebno je da stalno napredujete i budete kreativni, svaki novi posao vas dodatno kali i razvija maštu za nove kreacije.

Šta čini vašu kolekciju alata?

- Dugo nisam kupio novu alatku. Moju kolekciju uglavnom sačinjava ručni alat: dleta i noževi za drvo, čekić za duborez, stege, blanje. Tu je i ubodna testera, abrihter, tocila za oštrenje alata. Trenutno imam blizu 70 dleta i noževa za duborez.

Koliko često poželite da nešto napravite?
- U poslednje vreme sve češće, jer je rad s drvetom jedan od najlepših poslova koje sam u životu radio. Drvo je plemenit materijal, nosi svoju energiju, miris, boju. Dešavalo mi se da pravim duborez i da po šest sati ne odem da jedem, pijem ili u toalet, toliko me to zanese.

Da li je u tom poslu teže smisliti ideju ili je realizovati?

- Zavisi od toga koliko je zahtevno ono što ste zamislili da izvedete u drvetu. Ako ste vrhunski majstor koji zna da radi svoj zanat, onda ćete sebi postavljati teške zadatke - da pravite nešto dotad neviđeno. Ni smisliti ni realizovati nije lako.

Šta je važnije za dobar proizvod: adekvatan alat, jake ruke, dobra koncentracija ili je caka u izboru drveta?
- Dobar majstor uvek ima dobar alat koji održava i neguje i ljubomorno čuva. Dakle, bez alata nema ni zanata, a nema ga ni bez veštine. Izbor drveta zavisi od proizvoda koji želite da pravite. Lično sam voleo lipu, koja je sveto drvo starih Slovena, jer je meka, ali ima zdravu strukturu vlakana pa se ne cepa mnogo. Radio sam i u orahu, hrastu, pa i u mahagoniju, koji je najpogubniji za alat jer u sebi ima pesak. Sve to je važno za dobar proizvod.

Jeste li nekad igrali stolara u nekoj predstavi ili na filmu?
- Nisam, ali bih voleo.

Znaju li vaše kolege za ovaj vaš talenat i traže li vam nekad uslugu?

- Poneko zna. Nedavno sam sa Sergejom Trifunovićem pričao o mogućnosti da mu napravim jedan stilski komad nameštaja za dnevnu sobu.

Da li ste kao dete voleli bajku o Pinokiju?
- Volim tu bajku, ali ne znam nijednog modernog Đepeta. Naravno, priželjkujem da imam svoju decu pa da njima pravim igračke od drveta.

Koliko je duborez danas cenjen, da li se tretira kao umetnost?
- Kod nas umetnost generalno nije dovoljno cenjena i zastupljena, pa je to slučaj i sa ovim plemenitim zanatom, duborezom. Ja svaku umetnost doživljavam kao zanat, tako i glumu. Oba posla pričinjavaju mi veliku radost.

Sanjate li da jednog dana imate svoju malu radionicu?

- Apsolutno, to će biti moja oaza i moja zabava pod stare dane. Planiram da je napravim na svom imanju u Crnoj Gori. A ko zna, možda zaradim i koju paricu, taman da imam za unuke.