Snažna poruka Vanese Redgrejv: Ljudska i građanska dužnost je da se pomaže ljudima u nevolji

Među temama filmova 70. Kanskog festivala dominira izbeglička kriza. Osim igranih ostvarenja koja su u trci za Zlatnu palmu, sudbinama migranata bave se i dokumentarci, poput rediteljskog debija „More tuge“ proslavljene glumice Vanese Redgrejv, koja je ekskluzivno govorila za našu nacionalnu televiziju.

Osim po bogatoj glumačkoj karijeri, mnogobrojnim izazovima na profesionalnom i privatnom planu, jedna od najvećih evropskih i svetskih glumica Vanesa Redgrejv, poznata i kao levo opredeljena politička aktivistkinja, svoj aktivizam nadgradila je dokumentarcem "More tuge", u kome istražuje migrantsku krizu, posebno sudibnu dece. Tokom 74 minuta, bavi se odnosom Velike Britanije prema izbeglicama pokušavajući da podstakne evropsku javnost da se više posveti aktuelnom humanitarnom dramom.

Proveli ste šest decenija pred kamerama. Da li su vas sopstvena prošlost i aktuelne tragedije ohrabrile da stanete i iza kamere?

- U pravu ste. Mislim da bi moja ćerka Nataša Ričardson, koje više nema, bila srećna što predstavljam ovaj film i što radim to što radim. Član sam nekoliko organizacija za ljudska prava – moj film bi mogao da utiče na ljude da nastave da pomažu, ako već pomažu. Dvoje mojih najboljih prijatelja su izbeglice – Rade Šerbedžija i Lenka Udovički. Zahvaljujući njima sam upoznala mnoge ljude koje inače nikad ne bih upoznala. Radetov otac je bio partizan, kao i puno Srba koji su se tokom Drugog svetskog rata borili protiv nacizma - odgovorila je slavna glumica.

Priču "More tuge" poznata glumica otvara prizorom spasavanja izbeglica na moru između Grčke i Italije, da bi je potom stavila u širi društveni i istorijski kontekst intervjuišući niz poznatih Britanaca koji su preživeli izbeglištvo još 30-ih godina prošlog veka bežeći od nacizma iz Čehoslovačke i Ukrajine. Citirajući Tomasa Mora i Šekspira iz „Oluje“, ukazuje da je izbeglištvo stogodišnje iskustvo Evrope.

I sami ste bili među hiljadama evakuisane dece iz Londona tokom Drugog svetskog rata kako biste se spasli od nemačkih bombi. Da li je to razlog zbog kojeg ste se tokom celog života identifikovali s izbeglicama?

- Sigurno da jeste. I okruženje u kome sam živela je uticalo, kao i kontekst rata. I gledišta mojih roditelja su uticala. Mislim da u ratno vreme ljudi shvate – kao što je moja porodica shvatila – da je ljudska i građanska dužnost da se pomaže ljudima u nevolji. Mnogo toga znam o istoriji jer sam, otkad smo saznali kompletan opseg užasa Trećeg rajha, postala opsednuta time šta bismo mogli učiniti da sprečimo da se loše stvari ponavljaju.

Kanski festival ove godine je ogledalo sveta. Konflikti širom planete, materijalne i socijalne razlike, glad i bolesti, nezaposlenost i nesigurnost, terorizam – preokupacija su filmskih stvaralaca.

Povodom terorističkog napada u Mančesteru, Kanski festival koji se održava u vanrednim okolnostima zbog bezbednosti, zvanično se oglasio izrazivši ljutnju i tugu zbog još jednog napada na nedužne ljude, posetioce kulturnih dešavanja.