Olga Odanović: Koliko god da planirate, biće kako je zapisano

I danas se Olga Odanović seća tog čuvenog dana kada je iz rodnog Aleksinca posle završene gimnazije, došla u Beograd i stala ispred zgrade Akademije. Međutim, zbog manjka samopouzdanja, kaže, misleći da nema šanse da je upiše, okrenula se i nastavila ka drugom fakultetu. Upisala je andragogiju, ali je negde znala da će se kad-tad vratiti na prvu stanicu. Kad je završila treću godinu, shvatila je da joj je već 21 godina i da je krajnje vreme da uhvati poslednji voz i ispuni svoju jedinu želju. Više nije mogla da čeka, konačno je skupila hrabrosti, izašla na prijemni, i od 900 kandidata koliko ih je bilo te godine, prošla iz prve.

- Kad sam upisala glumu, ispunila sam sva očekivanja koja sam imala prema sebi. Jer ona je bila moja najveća ljubav. To vam je kao i u životu, kad se zaljubite u nekoga i baš on na kraju pripadne vama. Tako je i gluma pripala meni i mojoj radosti nije bilo kraja. Mislim da me nijedan poziv ne bi ispunio kao taj. To zadovoljstvo traje od trenutka kad sam ušla u Akademiju pa sve do danas, a prošlo je, bogami, 30 godina.

Na inicijativu pomoćnika režije Milana Bulatovića, Radoš Bajić vas je zvao na kasting i dodelio vam jednu od naslovnih uloga u popularnoj seriji "Selo gori, a baba se češlja" koja vas je proslavila. Koliko vam je taj poziv promenio život?

- Pre svega bih ovim putem još jednom da se zahvalim gospodinu Bulatoviću koji me je predložio za ulogu Zlatane. Međutim, kad sam prvi put pročitala tekst, zvala sam Radoša i rekla mu da mislim da taj lik nije za mene, jer je veoma zahtevan i težak. Jednostavno nisam bila sigurna da ću moći tako duboko da uđem u dušu i život tih ljudi na selu. Posle mesec dana, Radoš me je ponovo pozvao radi probnog kastinga sa pokojnim Mandom i Nenadom Okanovićem, da bi video kako ćemo da funkcionišemo kao porodica. Pošto se oduševio, ubedio me je da prihvatim ulogu. Naravno da mi je Zlatana promenila život. Na ovoj seriji smo radili dugo, snimali smo je skoro četiri i po godine, a ceo projekat "Selo gori, a baba se češlja" traje desetak godina. Tako da sam se sa Zlatanom saživela i ona je neraskidivi deo mog života.

Da li praktikujete da na kraju godine preispitujete svoje odluke i za neke stvari okrenete novi list?

- Za to ne čekam Novu godinu, nego izaberem neki svoj datum. Često znam da kažem da ću danas ili sutra okrenuti novi list. Ali teško to ide, nikad to ne uradim i dalje sam ona stara Olga. I ne rezimiram više ništa, zato što sam shvatila da je život nepredvidiv. Koliko god da planirate i odlučujete, biće onako onako kako je zapisano. Jer u tome nismo sami, ima neko iznad nas ko vodi brigu o tome. Moja jedina želja je da nađem taj tračak svetlosti koji će mi doneti radost.

Čime je to Zlatana očarala publiku?

- Pohvalila bih prvenstveno scenario koji je Radoš napisao. On odlično poznaje te ljude i njihov mentalitet, jer je tamo i odrastao. I meni je dosta pomogao objašnjavajući mi kakve su žene na selu. Mislim da je Zlatana osvojila gledalište svojom ljudskošću, ona je jedna duševna žena i vrlo osetljiva. Takođe je i duhovita, ali nosi neku tugu i setu u sebi, bez obzira na to što je okolnosti navode da bude komična. Ipak, mi smo kao ekipa osvojili gledalište našom autentičnošću. Ušli smo toliko duboko u živote tih ljudi da ne postoji čovek koji se nije identifikovao sa tim likovima. A kad se milionsko gledalište prepozna u njima, onda znate da ste uradili dobar posao. Kad vas svaki drugi čovek na ulici zaustavi i kaže da je imao strinu koja je bila ista kao Zlatana, to vam je odmah signal da ste pogodili pravu stvar.

Zlatana je osvojila publiku širom Srbije kao i njen suprug Milašin, koga je igrao pokojni Manda... Snimanje poslednjih epizoda serije verovatno vam je bio i najteži zadatak koji ste do sada imali u karijeri?

- Nema dana da ne pomenem našeg Milorada, koji je mene mnogo čemu naučio na snimanju, bio je moj glavni oslonac. Pre svega mi je bio prijatelj i kolega u kog sam imala najviše poverenja. Radovali smo se svakom snimajućem danu, jedno drugo nadopunjavali, kritikovali, davali podršku... Manda je bio izuzetno kreativan, imao je ogromnu energiju, njega jednostavno ne možemo da poredimo ni sa kim. Bio je jedinstven. Nacija je izgubila jednog velikog heroja.

Rekli ste da su umetnici napušteni kao siročići. Nazire li se, po vašoj proceni, neko svetlo u tunelu?

- Znate, ne bi bilo svrhe našeg postojanja kada bismo prestali da se nadamo. Ako se pojavi i najmanja svetla tačka u tunelu, mislim da smo napravili veliki potez i da smo pobedili. Žao mi je što se do danas još ništa nije promenilo. A to svetlo u tunelu ja ću i dalje tražiti, pa ako bude trebalo, sama ću ga osvetleti.

Pred nama je još jedna nova godina. Po čemu ćete najviše pamtiti ovu koju ostavljamo iza nas?

- Jedva čekam da ode, zato što je za mene bila ispunjena jako tužnim događajima, velikim gubicima, nije mi donela radosti, već samo bol i tugu. Želim da je što pre ispratimo i zaboravimo. Naravno, nikad neću zaboraviti Mandu, Madžgalja, Gagu Nikolića, Batu Živojinovića... Mnogo kolega je otišlo ove godine, tako da mi je teško da pričam o tome, ali moramo da se radujemo.