Glumica Mirjana Karanović: Naučila sam da praštam!

Posle četiri decenije duge karijere, dramska umetnica plemenitog kova Mirjana Karanović danas više nego ikad uživa u glumi, koju ne smatra poslom već svojom suštinom

Tačno četrdeset godina je prošlo od kada je Mirjana Karanović (63) zaigrala na filmu. Bilo je to u ostvarenju “Petrijin venac” Srđana Karanovića, a njena prva velika uloga najavila je dolazak velike glumice. Četiri decenije kasnije, ovenčana brojnim nagradama, od kojih je jedna Dobričin prsten za životno delo, ona je prvi put zbog pandemije virusa korona napravila dužu pauzu u karijeri. Presrećna je zbog povratka na pozorišnu scenu ulogom Hane Šmic u predstavi “Čitač” Borisa Liješevića.

Pročitajte i: Mirjana Karanović: Tek kad veliki odu shvatimo kakvi su bili 

- Ovo je potpuno novo iskustvo za mene. Prvi put sam radila sa Borisom, kao i sa celom ekipom iz Beogradskog dramskog pozorišta (BDP) i mnogo mi je prijalo. Probe su počele u februaru, onda su već u martu prekinute zbog pandemije, da bismo nakon nekoliko meseci nastavili sa radom, pa napravili pauzu u junu. Sada smo opet zajedno i plašim se koliko će sve ovo trajati. Ne usuđujem se ni da se radujem previše jer ne želim da izbaksuziram nešto. Drago mi je što opet radimo. Počela sam da čeznem za vremenom kad nismo ni znali koliko smo opušteni. Koliko je samo bilo lako i neobavezno otići u pozorište, a sad nije moguće ni to. Ne mogu više ni stolicu viška da unesu da sednete kad je gužva, ne možete normalno ni da se pozdravite s prijateljima kad ih sretnete, da se zagrlite. Nismo bili svesni koliko nam je lepo.

Tokom vanrednog stanja Mirjana se upoznavala sa likom Hane Šmic, žene koja završava na suđenju zbog ratnih zločina koje je počinila radeći u koncentracionom logoru tokom Drugog svetskog rata, a koja započinje vezu sa dvostruko mlađim momkom.

Pročitajte i: Mirjana Karanović nema šta da krije : Sad mi stvarno treba partner 

- Prvi put igram ženu koja ima intimne odnose sa mladićem. I dosta mi je trebalo da pohvatam sve konce, odakle sve to ide, pogotovo zbog toga što je Hana Šmic žena s tajnom, koja je živela sama i koja je zapravo i inicirala taj odnos. Ja sam sve svoje ljubavne veze imala iz emocija, prvo sam se zaljubljivala, pa je nakon toga, kao posledica, dolazila telesna veza. A ovde je telesno ono što je u prvom planu i u početku je jedini Hanin cilj. Sve ono što se posle dešava između njih dvoje, i suđenje, i to što joj on šalje kasete u zatvor kako bi naučila da čita i piše, i veza koja traje ceo njen život, nešto je što je neočekivano. Mene je ta veza intrigirala, to kako je emocija počela da izvire iz nečega što je trebalo da bude samo usputna seksualna veza. Zanimljivo je kako se taj odnos razvija.

Veliki štreber.

“Čitač” pokreće brojna pitanja, od toga kako oprostiti ratnim zločincima do toga kako da se nove generacije izbore sa prošlošću svojih roditelja. Iako je prvi put radila sa Borisom i ekipom iz BDP-a, Mira se od početka osećala lagodno u celom procesu.

- Naučila sam da pustim da se stvari dogode bez toga da ja nešto pritiskam, da insistiram. Boris je reditelj koji nema nervozu, poseduje ogromno strpljenje i veliko poverenje u proces, pa sam se onda i ja opustila, mada sam veliki štreber. Pustila sam njega da vodi, da brine o svemu. Uglavnom je on bio inicijator mnogih tema koje smo pokretali i razgovora koji su često bili vrlo intenzivni, ostrašćeni, pretvarali su se u rasprave. Sve to bilo je veoma plodonosno, prijalo mi je i dalo je zanimljive rezultate.

I ova uloga ju je, poput mnogih, naučila nečemu važnom.

- Mislim da me je naučila praštanju. Ja sam nekako stroga, pre svega prema sebi a onda i prema drugima, i često mi je teško da oprostim nešto. Shvatila sam da je mnogim ljudima tako, verovatno zato što ne vidimo tu drugu osobu koja nas je povredila, nemamo uvid šta se nalazi unutar nje. Iako ovo nema konkretne veze sa temom o kojoj sad govorimo, s predstavom “Čitač”, počela sam da razmišljam o tome koliko su ljudi generalno zatvoreni jedni prema drugima. Vi se naljutite na nekoga, a on ima neke svoje razloge za nešto, ko zna šta sve stoji iza njegovih postupaka. Shvatila sam da onda kada mislim da bi možda najmanje trebalo nešto da oprostim, to treba upravo tad da uradim. Ništa neću izgubiti. Baš kao što na kraju ovog komada kaže glavni junak: “Sve to što sam uradio i što nisam uradio, i što je ona uradila ili nije, sve je to naš život.”